Duchesse Rides Again

Kurvooo!!!

2011-11-08T09:52:00.000-08:00

We are the Pilgrims, master; we shall go
Always a little further: it may be
Beyond the last blue mountain barred with snow,
Across that angry or that glimmering sea

The Golden Journey to Samarkand

Postoje neke teme koje me prate kroz ceo život. Idioti za komšije, na primer.

Počelo je još onomad, pre nekih petnaestak godina, kada smo se preselili iz solitera u kuću, gde bi, sasvim opravdano, čovek mogao da očekuje manju koncentraciju ludaka na istom mestu.

Ne sećam se tačno koja godina je u pitanju, ali svakako sam bila mladjano devojče, i patila sam, kako to samo mladjane devojke umeju, zbog anemično-belog tena koji mi je usud dodelio, pa sam se, stoga, sunčala u privatnosti svoje terase. Uredno u bikiniju. Bilo je leto.

Ležim ja tako, sunce me prži, izlaze mi neki crveni plikčići po telu, svrbe, peku, ja trpim, kad se otvaraju okna na komšijskom pendžeru, a komšijski sin na prozor iznosi svoj stereo, i odvrće do daske: TI BI HTELA LOVU!! TI BI HTELA PARE!! MARKE, FUNTE I DOLAREEEE!!

Fuck, pomislim, kakav očajan izbor muzike, i kakav loš ukus podeliti ga sa komšilukom, pa se pokupim sa svojeg chaise longue-a, i vratim u udobnu hladovinu svoje kuće. U retrospektivi, tom mladom gospodinu imam da zahvalim na tome što nisam zaradila rak kože. Al u to vreme ko je još razmišljao o melanomu? Ja svakako nisam, pa zato, narednog dana, tačno u podne, kad je sunce najjače, izadjem na svoju rodjenu terasu, u svom rodjenom bikiniju, izvalim se, zatvorim oči, TI BI HTELA LOVU!! TI BI HTELA PARE!! MARKE, FUNTE I DOLAREEEE!!

Jebote, koji degen! Ustanem, pogledam u pravcu prozora s kojeg je dopirala milozvučna melodija, kad tamo stoji zakržljali klinac, u beloj siledžijki, sa zalizanom crnom kosom i ramencima kao u vrapca. Promatram ga ispod oka, zuri on u mene... pa jel to on meni pizda li mu materina ona bolesna??? Pa sad ću da te oduvam nazad preko Drine.

Umarširam besno u svoju sobu, tras produžni, iščupam mini liniju, iznesem na terasu, strpljivo premotam kasetu (hej, kasetu :))) i uzvratim rečima grupe Šaht: MARŠ ODAVDE ŠABANE!!

I tako svaki dan, narednih nedelju dana, dok moji roditelji nisu otišli da razgovaraju s njegovim i došli do dogovora da nam oboma konfiskuju muzičke uredjaje. Ubrzo nakon toga su njegovi prodali kuću i preselili se na Senjak, tako da bar nisam morala da doživljavam neprijatnosti pri svakodnevnom susretanju sa gorepomenutom spodobom.

Nove komšije su u početku izgledale, pa... očekivano.

On bizmismen, ona domaćica, deca sitna, al lepo vaspitana, dobardan-dobardan, kako ste, nije loše, kako ste vi, super, dovidjenja. Sve dok jedared domaćica sa decom nije otišla na Zlatibor, a bizmismen u gluvo doba noći počeo da privodi nešto što je izgledalo kao maloletnica na izuzetno visokim štiklama.

Zvuke koji su dopirali iz pravca njihove spavaće sobe, koja je, avaj, gledala na moju, nije mogao da izoluje ni zatvoren prozor. Ajde što su vodili divlju ljubav dahćući i uhćući, ajde što sam par puta pomislila da će nesrećnica da izdahne, ali što su se po pravilu posle svadjali: ona njemu da je šonja, a on njoj da je kurva.

Vraćam se ja u gluvo doba noći iz izlaska tako jednom, i naletim u zajedničkom dvorištu, na njih dvoje – na putu ka njegovom bračnom krevetu. Priznajem, bila sam pripita, a kombinacija alkohola i neispavanosti u meni vazda budi goropad, i ne bih da ponavljam ovde šta sam tom prilikom rekla, al nek bude dovoljno da je bilo kratko, precizno, i živopisno.

Komšiji valjda preseo seks posle toga, pa se vratio u garažu, uterao svoj najnoviji Audi u zajedničko dvorište, skinuo se u bokserice (bilo je leto) i uzeo da zaliva zajedničku travu nakon što je do daske odvrnuo UDARI OPEEEEEEEET GROME MOOOOOOJ... i tako narednih nedelju dana, dok mu se žena nije vratila sa Zlatibora.

Zvala sam policiju u par navrata, ali policija je valjda bolje od mene znala ko živi na toj adresi, pa se nisu mnogo ženirali da dodju.

Na svu sreću, i ove komšije se presele na Senjak ubrzo nakon toga, a na njihovo mesto dodju neki koji nisu slušali narodnjake u gaćama u dvorištu u tri ujutru, ali su zato imali dete koje vrišti po celu noć – ok, nije dete krivo, i na svu sreću sam se ja preselila podaleko odatle, nazad u soliter.

Soliteri su mesta u kojima, po defaultu, možete da očekujete da djubre leti u kesama sa viših spratova, i da se te iste kese raspuknu kao bundeve pri kontaktu sa zemljom, raspršujući svoj sadržaj na sve strane, što je posebno lep ugodjaj ako živite u prizemlju.

Ono što ne možete da očekujete u svakom soliteru je:

- komšija koji pravi papirne aviončiće, pali ih i baca zapaljene sa prozora,

- komšija koju na obližnjoj njivi ima magarce, pa ih povremeno pušta da se istrče ispod prozora tvog stana u prizemlju,

- komšija koji ima senilnog dedu koji insistira na tome da ceo dan provodi napolju, gde, posve logično, vrši svoje fiziološke potrebe, kako male, tako i velike, a igrom slučaja ispod prozora tvog stana u prizemlju,

- komšiju narkomana, kome je omiljeno mesto za pucanje u venu ispod prozora tvog stana u prizemlju,

- komšiju alkoholičara koji neretko, odvaljen od alkohola, prilegne da odspava na betonu ispod tvog stana u prizemlju, pa kad se fino odmori, prvo se pošteno ispiša, a onda ode kući gde malo sluša preglasnu muziku (izvornu narodnu), a onda u gluvo doba noći mlati ženu i obećava je da će je „ubiti, kurvo!!!!“

Zvala sam policiju dva puta, povodom ovog poslednjeg. Oba puta je narečeni komšija odbio da otvori vrata, pa su ga molili jedno pola sata da „otvori i pokaže legit’maaaciju službenom liiiicu“, a kad su ga na kraju izmolili, ljubazno su mu pogledali ličnu kartu i rekli da ubuduće „obavezno otvara vraaaaata službenom liiiiicu“ a za buku i mlaćenje žene „da to više ne radi“. Jašta ih je poslušao.

I dobijemo mi tako dete i kažem ja mnogopoštovanom suprugu: MI MORAMO DA SE PRESELIMO IZ OVE PAKLENE RUPE, ČUJEŠ LI, MORAMO!! I odselimo se tako, u nadi da ćemo na nekoj boljoj lokaciji pružiti detetu bolji život.

Novi stan je u početku bio predobar da bi bio istinit (što se kasnije ispostavilo tačnim). Ispod nas neki prepodobni siromah za koga smo čuli da je djakonov asistent, iz čega smo zaključili da je baš super pošto sigurno nije alkoholičar/narkoman/ženskaroš. Iznad nas stan u vlasništvu nekih ljudi koji su emigrirali za Sloveniju i nisu ga nikada izdavali. Pored nas baba i deda, koji provode celo leto u Crnoj Gori. Milina.

Uselili smo se jedne nedelje popodne, tako da nam je trebalo celih 7 dana da otkrijemo da prepodobni djakonov asistent nedeljom jaaaaaako rano ujutru na sav glas pušta neko bogosluženje, na radost bogu i verujućem narodu, a bogami i nama.

Krajem leta su Slovenci odlučili da ipak treba da izdaju stan (kriza i u EU, šta ćeš), pa su se iznad nas uselila dva studenta, koji petkom i subotom organizuju zabave, veselja i proslave, a ponekad, iz čiste zabave udaraju noću u vertikalu. Baba i deda iz stana pored su se vratili iz CG, i sada svako malo u spavaćoj sobi piči Grand parada.

Kap koja je prelila čašu bila je momenat kada se prepodobni djakonov asistent odselio i ostavio svoj stan starijem sinu. Ležim ja tako jedno veče u svom krevetu, upravo sam ubedila najboljeg sina na svetu da nastavi da spava, tonem polako u san, kad odozdole čujem jedno:

„AAAAAAAAAAAAAA!!! Ubiću te, KURVOOOOOO!!!“

Mislim da mi jedino preostaje da se u nedogled selim.

Gledanje u šoljicu kafe

2011-10-27T03:08:00.000-07:00

The aristocratic rebel, since he has enough to eat, must have other causes of discontent.

History of Western Philosophy, Bertrand Russell

Imala sam jedanaest godina kada se raspala Jugoslavija. To sam saznala naknadno (ne da imam jedanaest godina, nego da se Juga raspala), kada sam upoznala devojčicu koja se u podrum zgrade preko puta naše doselila iz Celja, gde je njen otac, vojno lice, bio godinama stacioniran. Tijana Krstić, kako se zvala (sada se zove Tiyanna Carter i živi u Kanadi) bila je neverovatno nesrećna jer je taman ostvarila kontakt sa dečkom, po imenu Matjaž, u koga je bila do ušiju zaljubljena, i koga više nikada neće videti jer ih je rastavio surov svet odraslih. Lično sam smatrala da je Matjaž ekstremno glupo ime i da nije velika šteta što se nisu smuvali, ali kako se o ukusima ne raspravlja, svoje mišljenje sam zadržala za sebe.

Negde u to vreme se rodio najmladji brat na svetu, čime se okončala duga i za mene mučno-sramotna trudnoća moje majke (iz nekog razloga me je užasavalo to što moji roditelji u svojim poznim tridesetim imaju sex, a bogami i bebu da tome posvedoči). Posle svakog noćnog budjenja nesnosnog malog drekavca (1-3-6 svake jbne večeri), klela sam se da ću živeti život celibata, nikada se udati, nikada imati decu; paklene smradove usranih pelena, bipolarnu ličnost novorodjenčetovu, kao i napade post porodjajne depresije od kojih sam, paradoksalno, patila ja, trebalo mi je nekih petnaest godina da zaboravim. (onda me je na sve to podsetilo moje rodjeno dete, al o tome nekom drugom prilikom)

Bila sam toliko mentalno nestabilna tih dana da me je spopao strah da idem u prodavnicu. Javio se nekako podmuklo, nisam ni primetila da sam počela patološki da se opterećujem bezveznim pitanjima, kao što su:

- da li je milijarda, bilion, trilion dinara puno ili malo novca za sve po šta su me roditelji poslali;

- da li će kasirka provaliti da nemam pojma koliko para imam u džepu, šta s njima mogu da kupim i koliko treba da vratim kući, i stoga me

- zakinuti na kusuru. (jbna numerička inteligencija, jbna matematika koju nikada nisam razumela, jbna lenjost što nisam naučila napamet da računam sa desetocifrenim brojevima, fuck, fuck, FUCK!!!)

.......

A i klaustrofobija je tu odigrala važnu ulogu, moram da priznam. Ni nju nisam primetila, dok jednom tako nisam shvatila da se plašim da izadjem napolje. Sad kad razmislim o tome, moguće je da su patike krive za sve.

Onomad kada je posedovanje patika odredjivalo statusni nivo u razredu, nagazim ja ćaleta da mi kupi neki Air Max, a on udri u predavanje iz oblasti bezbednosti, krunisano konstatacijom da će me, ako budem nostila narečene patike, neko sigurno ubiti zbog njih. I tako svaki jbni put, a deca umeju da budu posebno uporna, pa ja njemu jedno 300 puta: „more, ćale, kupi mi patika“, a on meni: „razbojništva, oružane pljačke, ubistva, pošast, kuga, skakavci“.

Valjda se od tih silnih ponavljanja (Pavlov je bio u pravu) stvorila uslovna veza patike = smrt, pa je konačna pobeda volje moje nad očevom bila, eto, Pirova. Istina, postojala je opcija da u prodavnicu ne idem u patikama, ali blam koji bih doživela ako bi me u cipeliškama video neko od školskih drugova činio je da nasilna smrt zvuči kao poželjna opcija.

Izborna godina je bila prekretnica za mene. Topli dom je postao nesnosan: ukućani su se non-stop svadjali oko politike, dok je najmladji brat po vasceli dan udarao varjačom po šerpama, posve veselo i netendenciozno pevajući "Jul je pravi izbor i pravo rešenje..." Ćale nije propuštao priliku da ismejava dedu zato što je Jezda pobegao u nepoznatom pravcu sa njegovom čitavom životnom uštedjevinom, nekih 40.000 maraka, a brat je skapirao da su marke nešto jako bitno pa je počeo sve da meri u njima: vreme, udaljenost, visinu, relevantnost itd.

- Lazare, koliko imaš godina?
- Tri marke.
- A koliko si visok?
- Sto maraka.

Mama je povremeno plakala zato što, kako je govorila, u njeno vreme nisu znali šta su devize do punoletstva, a deca su danas primorana da se time opterećuju od malih nogu, što je oca prilično nerviralo pa joj je odgovarao da prestane da histeriše i drami oko gluposti.

TV se nije gledao u prisustvu dece, jer su prikazivali grozote, i ako izuzmemo društvene igre, koje su u srednjoškolskom periodu postale totalno demode, od zabave je ostala muzika, koja je predstavljala kamen spoticanja, bar za mene. Nisam mogla, dragimoji, dragemoje, jednostavno nisam. Patike sam nosila, ali mi se želudac prevrtao kad čujem TEHNO-TEHNO-TEHNO FOLK!! Nije da nisam pokušavala, jerbo me je strahovito mučilo to što ne mogu da se pridružim u padanju u karasevdah kada malecni, ćelavi cigan zapeva kako su sveeeeeeeeeeee sem nje bile kuuuuuuuuuuuurve kojih se stideo. Pokušala sam da iznadjem medjurešenje, u vidu nekog hrvatskog benda, čijeg se imena više ne sećam, ali mi je u kući bilo zabranjeno da „slušam te ustaše", pa sam odustala. Sve to me je navelo na suicidalno ponašanje: počela sam sve svoje slobodno vreme da provodim van kuće, uprkos roditeljskim zabranama, upozorenjima i pretnjama.

Postoji taj trenutak, neumitan u životu svakog normalnog tinejdžera, kada postane očigledno da je roditeljski autoritet ni na čemu utemeljen. Batine prestanu da rade posao istom kada ojačaš dovoljno da shvatiš da možeš da uzvratiš. Ukidanje džeparca, uslovljavanje kupovinom... hell, kojeg džeparca, kojom kupovinom, govorimo o devedesetima ovde?! Zabrane izlazaka? Probaj da me sprečiš. Pozivanje na dobru komunikaciju i prisan odnos sa detetom? Ko je imao vremena time da se bavi pored onolike inflacije? Zaključavanje u sobu, podrum, ormar? Ok, ne moramo da preterujemo.

I nadjem ti se ja tako faktički na ulici, zajedno sa Tijanom iz prvog pasusa, a šta prvo svakom sebi prepuštenom srednjoškolcu, sa imalo samopoštovanja, padne na pamet, nego bežanje sa časova? Iskreno, da nije bilo onih demonstracija i štrajkova, verovatno bih danas vanredno završavala treći i četvrti gimnazije, al kako su profesori simpatisali političke odmetnike, odjedared sam postala veliki pristaša onoga za šta smo nekoć verovali da je opozicija, pa malo u proteste, malo u štrajk zbog lošeg položaja profesora, a malo i u fićka na lošu tursku kafu. Uz kafu je vazda dobro išla i cigareta (što uzimam za dokaz svoje suicidalnosti, jbt, koji iole polu-inteligentan astmatičar puši paklu dnevno!?), i, naravno, gatanje.

Dakle, kafa se ne popije skroz do soca, nego se ostavi tanak sloj, koliko da talog bude pokretljiviji. Onda se sve to fino promulja, prekrije tanjirom, uhvati oberučke za dno šoljice srednjim i kažiprstom, za tanjir palcem, dobrano pritisne, i velikom brzinom okrene ka sebi, u mislima izgovarajući ime osobe za koju biste hteli da saznate da li vas želi. Nakon toga se šoljica triput prekrsti (!?) i ostavi se tako da odstoji.

U medjuvremenu, cigareta je pri kraju, pa se ugasi, ALI filter se ne baca, nego se izmedju kažiprsta i palca protrlja onoliko puta koliko je slova u imenu željene osobe, a onda se pogleda sa one strane koja ulazi u usta, i tu se, mirakulozno, pojavljuje prvo slovo imena osobe koja vas želi. Mirakulozno, doista, jer mi je po pravilu izlazilo V ili N: V, naravno, kao ime nikad prežaljene srednjoškolske ljubavi Vlade Rubinića, N, s druge strane kao ime jednog neverovatno dosadnog Nemanje koji me je godinama proganjao i opsedao svojim predlozima za izlazak (desilo se kasnije da sam bila dovoljno očajna da izadjem s njim na prvi i poslednji dejt, koji je, kao što je bilo za očekivati, završen kao katastrofa biblijskih proporcija, ali otompotom).

Dok smo se bavili cigaretom, kafa je odstojala, pa se šoljica podiže sa tanjira. Ako se lako podigne, osoba na koju ste pomislili prilikom okretanja ni ne pomišlja na vas. Ako se, pak, ne da odlepiti – ludo vas želi.

Od krucijalne je važnosti potom staviti šoljicu potom na salvetu, da se ocedi. Budete li preskočili ovaj korak, imaćete tečnosti u socu, a to znači: suze. Suze, svakako ne želimo.

I nakon što ste sačekali par minuta, vaša šoljica je spremna za gledanje.

E tu nastupa kreativnost.

Ako, na primer, gledate u šolju drugarici čijeg dečka ne možete da smislite, s „muške strane“ ćete po pravilu videti nekog lisca, crno srce, crnu mačku, ma bilo šta što predstavlja negativnu konotaciju i asocira na lošu sudbu, prevrtljivost, prevaru. Može se desiti, s druge strane, da vama u šolju gleda osoba koja se, recimo, ne slaže dobro sa vašom sestrom, pa će vam „u kući“ redovno videti zmiju. Ako sledi kontolni iz matematike, s „poslovne strane“ se svima prividjaju kataklizme, a ako je drugarica slučajno rekla svojoj mami da vi pušite, a mama uzme da vam gleda u šolju, garantovano će uočiti vukove, gavranove, krstače, groblja, i put ka istim sa „vaše strane“.

Nakon što se obavi gledanje u šolju, zamišljaju se želje, želje su jednostavne: u 99% slučajeva svode se na ljubav, i to neuzvraćenu, tako da je najsigurnije da kažete nešto tipa: „vidim da će ti se ova želja ispuniti, ALI, moraš da sačekaš i da budeš strpljiva, jer trenutno postoji puno prepreka, iako je svetlo na kraju tunela, evo ovde ima jedna bela zvezdica, vidiš?“

Vazda je dobro dati čoveku malo nade, pa makar lažne. Lakše se živi.

Elem, pokušavam da se setim ovih dana šta se to desilo, zašto sam i kada prestala da gledam u šoljicu, ali ne mogu. Izgleda da imam neke crne rupe u pamćenju, šta li je. Sve u svemu, danas pijem isključivo espreso.

While the story follows the author's life in outline and in many details, it would be deceptional to read it as an autobiographical work. Family and friends appear with a change of name, while places and public figures retain their real names.

Abort! Abort!

2011-10-09T09:13:00.000-07:00

- What about the past?

- We never really shared one.

American Psycho

Imam nameru, od kako sam dobila dete, da napišem jedan epohalan tekst, u kojem bih objedinila svoja iskustva iz trudnoće, bolnice i života mlade majke. Taj tekst bi bio prožet vickastim doskočicama na račun famozne bele kuge, i osudjujućim, al perfektno odmerenim, zaključcima, oštrim poput noža, uperenog protiv svih elemenata ovog društva, po horizontali i vertikali, uključujući kako činioce socijalne politike, tako i pojedince i njihov stav prema trudnicama, majkama i maloj deci.

E, al nisam uspela.

Jednom prilikom sam, doduše, napisala podugačak draft, opisujući situacije tipa one kada su me, dok sam imala stomak do zuba, žene trkom preticale u prodavnici kako bi u redu stale ispred mene, ili se žalile kada me šalterska službenica pozove da prodjem prva, uz glasne komentare kako su i one bile trudne, pa nikom ništa. Navela sam i primere iz porodilišta, gde sam se pičkarala - zaista nemam bolju reč - sa nekim entitetima koji sebe nazivaju pedijatrijskim sestrama i doktorima, zbog njihove neljubaznosti, nepristojnosti i nezainteresovanosti za sopstveni posao. Dodala sam ponešto i o agresiji koju novopečeni roditelji trpe od sredine, koja ih ubedjuje da ne umeju da vode brigu o bebi, sapliće na svakom koraku, i pokušava da im skoro pa sasvim preuzme starateljstvo nad detetom. I par rečenica o babama sa lokalne klupe, prodavačicama sladoleda, slučajnim prolaznicama i pekarskim radnicama koje smatraju da je prikladno da vam dele savete i kritikuju vaše odluke vezane npr. za to da li vaše dete nosi čarape leti, cucla cuclu i slično. Malo sam začinila sa činjenicom da Srbi mahom podržavaju fizičko kažnjavanje dece i kad sam krenula da čitam šta sam napisala, shvatila sam da su 60% reči u tekstu uvrede i psovke.

Select all, delete.

Ubedim sebe da mogu bolje od toga.

Neko vreme sam bila zadovoljna, nakon što sam se istresla u komentarima na tekst koji je napisala Constrictoria na temu diskriminacije roditelja i dece al mi djavo ne dade mira, i sinoć, kad je bolja polovina otišao da se vidi s društvom, a najbolji sin na svetu zaspao, uzmem ja laptop, uvalim se udobno u fotelju i naoštrim da pišem.

Ok, počnu Sopranosi na RTS2, pa, logično, prvo njih pogledam, i negde oko 22h vratim se za svoj ekran ubedjena da je to veče kada će iz mojih prstiju na tastaturi izaći Velika Kritika srpskog mentaliteta, društva, države, čegagod.

Al ne ide.

Gledam ja ekran, gleda ekran mene. Mrštimo se.

Pogledam epizodu Grey's Anatomy. **SPOILER** Derek i Meredit se razišli, bebu im oduzela radnica Social Service-a. **SPOILER**

Bržebolje odem da proverim šta radi najbolji sin na svetu.

Diše.

Nije se pokrio preko glave. Nije se okrenuo na stomak. Ne leži na ivici kreveta. Ispala mu cucla. Vratim mu cuclu.

Setim se babe koja mi je pre neki dan nadrkano rekla "to dete svaki put kad ga vidim ima cuclu, vadite li vi njemu cuclu iz usta??"

Vadiš li ti q#$#%$ iz usta p"#%& ti materina ona matora! J#$&& vam bre majke svima stoko neotesana, jeste li svesni koliko ste primitivni i bolesni u glavu?? Uzmite si dečije čarape i cucle pa ih nabijte sebi tamo gde sunce ne sija, zajedno sa vašim dobronamernim svetima i kritikama - NE INTERESUJETE ME; JE LI VAM JASNO; NE ZANIMA ME ŠTA IMATE DA KAŽETE - vaš input se ne očekuje, niste pozvani da komentarišete, niste dobrodošli da se mešate!!!

AMAN!!

I dalje ne mogu da verujem da postoji 53 (pedeset i troje) internet pismenih ljudi koji mogu da lupe preporuku na tekst u kom se dete naziva dijagnozom, a majke sumnjiče da štipaju svoju decu pre nego što udju u banku, kako bi ova zaplakala a one prošle preko reda. Iako sam, istini za volju, prestala da se čudim kada se neko zaleti kolima na mene, dok guram kolica preko pešačkog prelaza ispred Hotela Jugoslavije, na zeleno. J#$"$% vas vaših pet sekundi koje ćete uštedeti time što ćete pregaziti mene i moje desetomesečno dete, i iskreno se nadam, onako u radikalskom stilu, da ćete se skršiti negde o bankinu ili u banderu bagro prokleta!!!!

I puca mi q#$% za belu kugu, natalitet, suverenitet, teritorijalni integritet, nacionalni i verski identitet isto kao što vas zabole za to što jedna Pampers pelena košta 30 dinara, a Hipp papica više od 200 jer vi jednostavno ne možete da ukinete carinu na bebi opremu i ostale potrepštine. Jedini –itet koji me zanima je onaj koji u korenu ima prosper-, a pošto ste sve šanse za njega sjebali do tačke apstrakcije, nemate više šta da mi ponudite. I kako nikad nisam bila sklona tim sado-mazo vezama u stilu ja tebe volim i pružam ti sve, al ti mene ne, ne pitajte šta je to što ja imam da ponudim vama – ne dam vam ništa - i više je nego dovoljno to što sam primorana da trpim povremene fiskalne šamare, redovna komunalna silovanja, manipulacije sa cenom goriva i vrednošću domaće valute. Dakle, svoje sam dete rodila sebi, da bude meni sin, a ne da popravlja vaše usrane statistike – jebe mi se, štaviše, za vaše statistike, za 300.000 abortusa godišnje, iskreno se čudim što ih nema bar duplo više i što se mene tiče možete jedan po jedan da izumrete uz zvuk špice Vreme je za bebe.

Moje ime je Ana.

Po nacionalnosti sam ništa.

Po veroispovesti sam Sith.

Moj sin takodje.

I ispostavlja se da ne umem da pišem bolje od ovoga.

Jebiga.

O lavovima i ljudima

2011-09-08T06:08:00.000-07:00

Bili smo na kasnom ručku u Dorianu. Ja sam jela file lista, koji je po ukusu neoprostivo podsećao na pangasiusa, dok je on žvakao srednje pečen biftek. Krv je šikljala na sve strane. Vodio je monolog gotovo sve vreme, što je bilo i za očekivati - čovek na njegovoj poziciji mora da voli zvuk svog glasa, a meni u datom trenutku nije smetalo da budem pasivni recipijent jednog velikog Ja. Veče smo završili u Apartmanu, na žurci zatvorenog tipa, u ime proslave neke ili neke druge stvari. Gledala sam kako, u teškom alkoholisanom stanju, neritmično njiše kukovima uz zvuke pop hitova 80ih i podilazila me je jeza pri pomisli da ćemo verovatno imati sex. 2 Long Island Ice Tea i 2 Cosmopolitena kasnije nekako smo se obreli kod njega na trosedu.

- Šta ti hoćeš od mene? - pitao me je nakon što smo odustali od nezgrapnog pokušaja medjusobnog razodevanja.

Nisam imala ideju šta da mu odgovorim pa sam posegla za večito dostupnom taktikom:

- A šta ti hoćeš od mene?

- To je bar lako odgovoriti.

- Pa odgovori.

Tišina.

Odgegao se do kuhinje i sipao sebi sok.

- Hoćeš sok? Imam... sve... Sem paradajza.

- Ne, hvala.

Vratio se na trosed s čašom u ruci.

- Ti moraš da imaš nešto od ovoga. Moj interes je jasan, sad treba da nadjemo nešto što će aranžman izmedju nas dvoje učiniti obostrano profitabilnim.

- Brineš se za moju dobrobit?

- Neko mora ako ti nećeš.

- Bollocks.

- Nemoj biti prosta, ne pristoji ti.

- Populus vulgaris. Gubiš osećaj, očigledno.

Sedeli smo neko vreme u tišini, na sigurnoj udaljenosti, da bi on iz čista mira skočio, dohvatio daljinski i uključio DVD player. Na ekranu se pojavila scena u kojoj Erik Bana, u ulozi Hektora, moli Breda Pita, u ulozi Ahila, da ga sahrani kako običaji nalažu, u slučaju da ga u dvoboju ubije.

- There are no pacts between lions and men. - odgovara Pit.

- Nema paktova izmedju lavova i ljudi, - ponavlja - jel čuješ, blondi?

- Zapravo, u originalnom tekstu Ilijade kaže: There are no binding oaths between lions and men. Wolves and lambs can enjoy no meeting of minds, they are bent on hating each other to the death. So with you and me. No love between us... Tako nekako. Nisam sigurna da sam bila sasvim precizna.

- Devojka koja citira Homera...

- Ja bih rekla da ti previše vremena provodiš u društvu partijskih sekretarica, državnih nameštenica, splavaruša i polu-profesionalki.

Nasmejao se grohotom.

- Život politicara je odvratan, mein treues Schätzelein. - uozbilji se naglo. - Okružen sam kriminalcima i kurvama, u toj meri da sam zaboravio kako se razgovara sa poštenom inteligencijom. - afektirano nazdravi sokom.

- Te absolvo omnis pecatis.

Grokne.

- Kunem ti se da ću na sledećim izborima glasati za Tomu, muka mi je više, želim da se odmorim od svega. Da sednem na prvi avion i odletim u tri pičke lepe materine, nadjem neku reku, sednem na obalu i pecam. - pauza. - Eto ti odgovora na pitanje. - pauza. - Ti meni jos nisi dala svoj.

- Koje pitanje?

- Šta je to što hoćeš?

- A... Hoću ja štošta, samo, s obzirom na to da nema paktova izmedju lavova i ljudi, mislim da o tome ne vredi raspravljati.

Nasmejao se iznenadjujuće iskreno.

- Sve si razumela, blondi.

- Jawohl, mein fuhrer! - salutiram u Nazi stilu.

Tišina.

- Hoćemo li se opet videti?

- Mislim da to ne bi imalo mnogo smisla.

Gledala sam ga krajičkom oka dok sam silazila niz stepenice. Stajao je na vratima polugo, sa nedokučivim izrazom lica. Gotovo zadovoljan.

Sutra sam sve ispričala svom psihijatru. Jedino što je imao da kaže bilo je da smatra velikim profesionalnim porazom to što sam posle dve godine terapije svoju potrebu za senzacijom počela da zadovoljavam fantaziranjem.

Disclaimer: Picture by Vettriano. Text a complete work of fiction.

Snežana Radojević

2011-07-14T13:18:00.000-07:00

It ain’t about how hard you hit, it’s about how hard you can get hit, how much you can take and keep mooving forward. That’s how winning is done.

Rocky Balboa.

Sedim pre neki dan kod frizera, dva mi šegrta razvlače sveže ofarbanu kosu, lagano me hvata dremež uz zujanje fenova, kad u salon ulazi Snežana Radojević.

- O Snežana! - napravim teatralnu piruetu frizerskom stolicom, ustanem polu-isfenirana i pružim joj ruku.

- Vidim da si se popravila. – ošacuje me od glave do pete.

- Vidim da si naučila da izgovaraš R.

- Jao izvini, nadam se da se nisi uvredila. – trgne se.

- Molim te, Snežana. Nisam bila uvredjena još od srednje škole.

Snežana Radojević je moja bivša drugarica iz školske klupe. U to vreme imala je nimalo gracioznu govornu manu - iritirajuće, kotrljajuće, gotovo francusko Rrrrrrr. Taj nedostatak joj je, peut-être, išao na ruku na časovima francuskog, pri izgovoru onih reči koji sadrže dotični glas, ali joj nije pomogao, na primer, da savlada nazale, pa se tako dešavalo da Snežanina interpretacija reči "dvadeset" ili "vino" neodoljivo podseća na reč "vetar", a razlike izmedju déjà vu i déjà vous praktično nije ni bilo. Snežana Radojević je danas, ako je za verovati našim zajedničkim prijateljima, profesor francuskog jezika u jednoj renomiranoj beogradskoj gimnaziji.

Priča o Snežani Radojević počinje negde s kraja osnovne škole. Razredna nas je rasporedila u istu klupu i tako je sklepano jedno prijateljstvo koje se, verujem, ni u kakvim drugim uslovima ne bi rodilo. Snežana je, naime, bila darovita za matematiku, fiziku i hemiju, a ja za srpski, francuski i engleski, za koje je ona, pak, bila duduk, gotovo podjednako veliki koliki sam ja bila za sve što sadrži rad sa brojevima. Snežana je takodje bila obdarena neuobičajenom ambicijom da bude vukovac pa se dosetila da mi predloži strateško partnerstvo: dokle god budem radila njene testove iz tri omražena joj predmeta, ona će umesto mene rešavati one pismene zadatke koje ja ne budem umela. Priznajem da mi prvi put nije bilo svejedno, ali kad sam shvatila da Snežanin sistem savršeno funkcioniše, od moje sreće nije bilo veće: obe smo iz osmoljetke izašle sa svim peticama, cum laudae.

Ne znam koji je djavo ušao u Snežanu Radojević kada je odlučila da upiše Filološku gimnaziju. Za mene je dotična škola bila logičan sled jedrenja linijom manjeg otpora - dve godine matematike/fizike/hemije manje za izdurati, ali ona... ona je valjda uvrtela u glavu da je put kojim se redje ide pun prepreka i samim time vredniji putovanja, pa je krenula njime za mnom na pripremnu nastavu kod Stevana Stevanovića.

Bila sam zvezda pripremne nastave - oooo daaaaa. Razvalila sam i prijemni sa minimumom truda. Sećam se sa kakvom sam lakoćom izraza odrecitovala Verlenove les sanglots looooongs, des violooooons, de l’automne blessent mon cœur d’une langueur monotone, dok je Snežana cedila kroz zube Pusti snovi! Napred, vranče, nemoj stati, ne miriši travu, ne osećaj vir: nagradu za trude nebo će ti dati, mračnu, dobru raku, i večiti mir! Uprkos nesrećnoj izvedbi Rakića, Snežana se Radojević nekako provukla, upala u moje odeljenje, sela u istu klupu sa mnom i nastavismo tako da živimo u simbiozi. U medjuvremenu smo počele i da idemo jedna kod druge na kafu, da prevrćemo šolju i gledamo u budućnost.

Na scenu stupa Vlada Rubinić.

Bezumna kompeticija je odlika svih većinsko ženskih sredina, i ne bi to bilo tako loše kada se taj takmičarski duh ne bi ogledao pretežno, ako ne i kompletno, u osvajanju muških srca. Ili čega god. A kada se rodni balans po odeljenju rasporedi 90% za devojčice prema 10% za dečake, jasno je da tom nesrećniku, okruženom silnim estrogenom, neumitno sleduje teška degeneracija ličnosti. Ako već sa kakvim poremećajem nije došao prvog dana škole.

Ta sudbina nije zaobišla ni Vladu Rubinića, sa neuobičajeno velikom glavom, nezgrapnim nosom i sitnim, duboko usadjenim svinjskim okicama nedefinisano bljutave boje. Neko ga je video polu-golog posle fizičkog i razglasio kako je on, nadaleko bez konkurencije, najpoželjniji mladić medj svim mladićima, svih sedam, ili osam, koliko ih je bilo. Rubinić, sa svoje strane, nije mogao ni da sanja takvu slavu, budući da je u osnovnoj školi neretko bio izvrgavan ruglu. što zbog narečene glave, što zbog toga što je bio bez oca. (Da, da, deca umeju da budu okrutna kako niko drugi ne ume.) Čovek bi rekao da će Rubinić tu svoju popularnost iskoristiti kako bi, leteći sa cveta na cvet, za te četiri godine srednje škole stekao iskustvo kakvim bi se retko koji tinejdžer mogao pohvaliti, ali on se povukao u sebe i postao odbojan u komunikaciji. Mislim da ne treba da napominjem da je to samo poboljšalo njegov rejting kod suprotnog pola: napaljene klinke uglavnom vole da osvajaju.

U to doba ja sam navodno kopnila za na nekim Reljom iz kraja, koji je bio sedam godina stariji, pobunjenik bez razloga, sa nekakvim punk rocker lookom, i devojkom Madjaricom iz Budimpešte, za koju sam neprestalno ponavljala da je daleko od očiju i, konsekventno, od srca, te se klela kako ću mu, pre ili kasnije, pomoći da to uvidi. O tome sam pričala Snežani Radojević, koja mi je, uz šoljicu za šoljicom loše turske kafe, ispovedala svoju ljubav za Rubinića Vladu, te u detalje prepričavala grešne snove s njime u glavnoj ulozi.

- Tebi se Rubinić nimalo ne dopada? – bečila se dok sam ja coktala i vrtela glavom.

- Previše je testosteronski tip za moj ukus.

Istina je da je moja fascinacija Pankerom Reljom bila totalna izmišljotina. Moje sne je takodje pohodio Rubinić, i to u opremi za fizičko, koja je naglašavala oštre, kao rukom povučene linije njegovih ramena, nogu, i ostalih, suptilno nagoveštenih delova tela. I dok su ga panterice omamljene feromonima il vrebale il naskakale, ja sam tiho u tami kovala strategiju, izbegavajući kontakt sa njim, takoreći negovoreći.

E sad, važan podatak je taj da Snežana Radojević nikada nije bila privlačna. Ni telom, ni duhom. Višak kila činio ju je neprijemčivom prosečnom ukusu, dok je višak aspiracija slao visoko u nebesa, predaleko za bilo kakvu vrstu bliskosti sa prosečnim tinejdžerom. Ja, pak, oduvek sam bila obdarena plavuša sa manjkom kako kila tako ambicija, tako da mi se manjkavost karakterom daleko lakše opraštala nego li njoj. Takoreći, od mene se ništa nije očekivalo, osim da budem lepa.

A lepa sam i bila te večeri na rodjendanskoj žurci kod brata Aleksandre Djordjieski, u nenormalno velikom i za 90e neprimereno fancy stanu, koji je, kako će veče pokazati, posve simbolično bio lociran u ulici Vojvode Dobrnjca. Kuhinja je imala pult, koji je poslužio kao šank, na koji sam stajala naslonjena laktovima, ledjima okrenuta „barmenu“, sama sa neizostavnom Marlboro Lights u jednoj, i plastičnom čašom žalosno lošeg vina u drugoj ruci, sa bolno melanholičnim izrazom lica i pogledom koji se gubio u daljini, tik iznad fotelje iz koje je osamljen i nadrkan prostoriju nadgledao Rubinić. Les sanglots looooongs, des violooooons, de l’automne blessent mon cœur d’une langueur monotone. Pustila sam ga da uhvati po neki stidljiv pogled koji bih brzo skrenula u stranu, pre nego što sam se izolovala na terasi, gde me nije mrzelo da čekam dok nije izašao da mi se pridruži. Te noći smo imali seks u parkiću pored Narodne Skupštine, one stare. Betonska klupa mi je oderala pozamašan deo kože s ledja.

Ako je neko pomislio da se Rubinić, zatvoren i povučen kakav je bio, nije hvalisao takvim prvim seksualnim iskustvom, pogrešio je. Ako je neko pomislio da je meni to smetalo, opet je promašio. Negirala sam sve, kako pristojnost nalaže, uvredila se kao svaka poštena, oklevetana djevojka, i iako sam sigurna da mi niko nije verovao, forma je bila ispunjena, isto koliko i moja sujeta, a on i ja posle toga nismo razgovarali narednih sedam godina. Al to je sad posve druga priča. Snežana Radojević je narednog ponedeljka sela u klupu sa Aleksandrom Djordjieski. Te godine sam imala po dvojku iz matematike i fizike, i trojku iz hemije. Ona je prošla sa četvorkama iz francuskog i srpskog, i s trojkom iz engleskog.

Iz našeg današnjeg susreta saznala sam da ipak ne radi kao profesor. Od toga je odustala nakon čitavih šest meseci u prosveti. Posle se zaposlila u call centru Telenora, odakle je prešla u prodaju, pa odatle u rad sa velikim korisnicima, a sada je neki ozbiljan menadžer. I dok moju fancy frizuru kod UHS Taubnera finansira muž, Snežana sama plaća svoje račune.

You do the maths.

Vampiri, sex, Skandinavija i bračno neverstvo

2011-07-08T10:08:00.000-07:00

Listen to them. Children of the night. What music they make.

Dracula

Nikada mi vampiri nisu bili zanimljivi. Osim sa kulturološke strane. Interesantno je da smo najveći prodor u evroatlantsku civilizaciju načinili tako što smo im zajmili reč za krvopiju. (Neki tvrde da je Tesla izmislio struju, ali na papiru, to je Edison - verba volant.)

Zato sam, kada je bolja polovina doneo kući seriju True Blood, pun nade da ćemo je zajedno gledati, demonstrativno prevrnula očima, uzdahnula kao da radim spirometriju, i gledajući ga ispod oka promrmljala: "Dobro, ajde, ali samo prvi serijal."

E, dosadniju i veću glupost u životu nisam gledala. Vampiri su obnarodovali svoje postojanje, nakon što je pronadjena sintetička krv, pa sada pokušavaju da se uklope u zajednicu. Neka plavuša sa akcidentom na licu se zaljubljuje u jednog od njih, koji se zove Bill (što je neuobičajeno glupo ime za vampira, vampir treba da se zove Vladimir) i sada mi pratimo kako teče njihova "veza". Pa onda malo reči o ljudskim pravima vampira, da li će Vrhovni sud Amerike dozvoliti vampirima i ljudima da se venčavaju, a mi kao strepimo do kraja epizode da saznamo kakva će biti odluka. I čudna mi čuda, dozvole im da sklapaju brakove. Pa dotična plavuša razmišlja o svojoj budućnosti sa vampirom Bilom. Mislim, stvarno. Ja jesam nekoliko puta bila u vezi sa muškarcima za koje sam bila sigurna da su nečastivi lično, al venčanje mi je bilo na pameti podjednako koliko sam nameravala da skočim u katran, uvaljam se u perje i prošetam se Knez Mihajlovom glasno kokodačući.

Da ne pominjem eksplicitne scene seksa! Očnjaci, gole guzice, sise sevaju na sve strane, a ja u 16. mesecu trudnoće. Napolju zima, sedim po ceo dan čekajući kontrakcije od kojih ni traga ni glasa, bih ja rado, al kad pogledam na stomačinu koja se prostire u svim nemogućim pravcima, sa sve bebinim laktovima i petama koji se povremeno naziru, smuči mi se.

A činjenica je da domaćice gledaju španske i turske serije da vide da li će protagonisti da se uzmu na kraju. Eksperti to pišu kako bi isprali narodu mozak, tačno znaju kada i kako da završe svaku epizodu, pa kad pogledate jednu, ili nedajbože dve, velike su šanse da ćete pogledati još jednu, i tako to krene. Mic po mic, počnem ja da pratim ljubavnu priču plavuše Suki i vampira Bila, sve tešeći se da je to do hormona, te da je dokon um djavolje igralište, te da je bolja polovina kriv jer me je navukao. Sve mišljah da sam na sigurnom, dokle god zadržim kritički stav. Fortis cadere, cedere non potest. I tako to.

Taj stav je doveo do mog potajnog, a dubokog prezira prema boljoj polovini, jer on se u seriju uživeo, pa svako malo gleda sa otvorenim ustima, pa onako zanesen priupita da li ja verujem da vampiri postoje. Ja mu odgovorim da je, kako ja to vidim, fascinacija vampirima rezervisana za napaljene srednjoškolke koje još tripuju da ih mama s neodobravanjem posmatra dok imaju seks. Veza vampira i seksualne krivice ostala mi je neizbrisivo urezana u sećanje još iz vremena srednje škole, kada su mi raznorazne sile prirode postale bezkompromisno jasne i bliske. Jebiga, priznajem, sanjala sam vampire, a posle seksa sam se uvek pitala da li će me mama voleti ako sazna.

Sanjala sam koještošta tih dana. Sećam se da sam bila na Tari sa Snežanom Radojević, nas dve same u sobi, njeni roditelji u istom hotelu, i jedne večeri, kaže ona meni da uzmemo po češalj, počešljamo se pre spavanja, stavimo češalj pod jastuk, i te noći ćemo sanjati za koga ćemo se udati. Naravno da sam je odvalila od ismejavanja, ali, kao, iz zajebancije, uradim ja to i sanjam da sam na trajektu koji plovi za Švedsku upoznala visokog, dugokosog plavušana u kožnoj jakni. (Takva tada bila moda.)

A zašto Švedska? Moj tata je 80ih živeo i radio u Štokholmu, pa kad dodje kući u Beograd, donese mi bombone sa ukusom Coca Cole i oblikom istoimene flaše, dimljeni losos koji sam obožavala, onda kavijar (da, da, kavijar, bio je crveni, a bogami i crni), pa robota na daljinski, pa Barbiku, pa onda priča kako je išao da vidi očuvani vikinški brod koji se zove Vasa Ship, pa kako se vozio džipom po zaledjenom jezeru, pa kako je trajektom plovio po severnim morima, a ja slušam, i maštam o obećanoj zemlji koja se zove Švedska. Švedsku do danas nisam videla, a što se tiče ženika iz snova, najdalje što sam stigla je polu-Nemac. Jes da je plav i visok, al nedovoljno.

I gledam tako ko zna koju epizodu True Blood, kad se na ekranu pojavi lik po imenu Eric Northman, kojeg glumi Alexander Skarsgard: visok, dugokos, plav, u kožnjaku, i Švedjanin. I krenem ja da se kezim kao srednjoškolka, pa sve zapitkujem bolju polovinu koliko još imamo epizoda do kraja poslednjeg serijala.

Brzo smo završili seriju, posle sam se i porodila, a evo, sedam meseci kasnije počeo je da se prikazuje i četvrti serijal. Nuto kurve mlade Vidosave, došlo je do toga da nestrpljivo očekujem novu epizodu. A bolja polovina, kao da nešto sumnja, skoro je izjavio da ga je serija smorila i da je više nećemo gledati.

Samo što ovoga puta, ja insistiram. ;)

Dok dobuje kiša

2010-08-31T04:27:00.000-07:00

If you prick us do we not bleed? If you tickle us do we not laugh? If you poison us do we not die? And if you wrong us shall we not revenge?

William Shakespeare

Noćas nisam najbolje spavala. Sve je počelo juče popodne, negde oko 17 časova, kada sam, premorena od prethodne neprospavane noći, stigla kući sa posla, skinula izuzetno neudobne cipele, o čemu sam fantazirala svakog minuta provedenog na poslu, isključila sve kuhinjske aparate, pozatvarala prozore, legla, podigla noge na dva poveća jastuka, i sa rukama prekrštenim na grudima blaženo sklopila oči.
- Miiiiiiškooooooo!!
Ovde je vreme da pomenem da sam, kada smo se doselili u blizinu novobeogradskih splavova, insistirala na ugradnji PVC stolarije, koju je moja lucidna i frugalna polovina jednostrano proglasio za bacanje para i odbio predlog kao glup, iako sam ga vodila kod svoje sestre na Slaviju i demonstrirala zvučnu izolaciju otvaranjem i zatvaranjem prozora dok Mekenzijevom jure autobusi i trole.
- Miiiiiškooooooo!!
Naime, ne samo što do nas sa H20 i sličnih lokala, noću dopiru zvuci koje bi samo beli lovac mogao da prepozna, nego što smo primorani u toku dana da slušamo milozvučnu vrisku vesele dečice i njihovih brižnih mama, koje ih surealno visokom frekfencijom i nesrpskom intonacijom dozivaju na ručak/užinu/kupanje, ili ih pak, na neopisivo iritantan način, karaju, jer su se ukaljali. Da, karaju.
- Miiiiiškooooooooo!!
Da li se sećate crtanog filma u kojem mama slonica doziva svoje slonče: "Ćiiiiiirooooooo!!"?
- Miiiiiiiškoooooooo!!
To je taj isti glas koji ja, budući da sam bezdetnica, ne umem da proizvedem, a u kojem je koncentrisana sva nežnost i briga majčina. Realno, kako bi to stajalo kada bi svaka majka odvojila pet minuta svog vremena i zapravo prišla svom čedu, pa mu iz neposredne blizine rekla:
- "Miško, dodji kući da se pozdraviš sa tetkom iz Kanade, donela ti je poklone."
Ili pak:
- "Miško, kaže baba da nisi kakio posle ručka, ajde sada kući da to obaviš."
Ne. Majka mora da pusti glas, jer ako ne vikne, ceo komšiluk neće znati da joj nedostaje njen
- Miiiiiiiiiškoooooooo!!
Ok, to je to.
Poskočim sa svog udobnog troseda, dok mi srce lupa neverovatnom brzinom, a kroz glavu prolaze slike novih, belih PVC prozora, sa bezlično prelepim belim roletnama, i svetlo-zelenim mrežicama protiv komaraca, koje se navlače elegantnim pokretom ruke, u kojoj je puška koja se puši, dok bolja polovina leži u lokvi krvi podno istih. Dohvatim škriputavu kvačicu, povučem prozor koji je Vojska instalirala verovatno 1975, i proturim mrzovoljnu glavu.
- Miiiiiiiiškooooo!!
Tačno ispod moje terase stoji ženica od jedva metar i pedeset visine, i skoro isto toliko širine, u svojim tridesetim, podlakćena gleda u pravcu livadice, po kojoj trčkara gomila dece, medju kojom je i
- Miiiiiiiiiškooooooooooooooo!!
- Jelte, gospodjo, - proderem se sa penžera. - jel mogu da Vas zamolim da se približite pedeset metara i pozovete Miška maaalo tiše, jer neki od nas pokušavaju da spavaju?
Gospodja me pogleda bledim, praznim očima na zgadjenom licu, pa demonstrativno okrene glavu ka svom čedu i nastavi još upornije da viče:
- Miiiiiiiškoooooooooooooooooooooo!! Miiiiškooooooo!! Miiiiiiiiiiiiiiškoooooooooo!!
Miško je uporno ignoriše. Izgleda da je taj manevar naučio od mame.

Zatvorim prozor, otvorim vrata terase, laganim korakom odšetam u kuhinju, pa neko vreme preturam po donjim kuhinjskim elementima u potrazi za nepraktično velikom šerpom, koju potom napunim hladnom vodom, odvučem na prikladno mesto, saspem sadržaj lonca po Miškovoj mami, pa ga prebrišem krpom i vratim nazad na mesto.
Vriska je zamrla.

Stajala sam par trenutaka u kuhinji, skamenjena i zbunjena nedostatkom iskustva. Kada polijete nekog vodom, šta je sledeći logičan potez? Zastanem da razmislim, pa otrčim u kupatilo da se očešljam i popravim šminku. Potom nazujem one iste neudobne cipele sa štiklom dvanaesticom, koje sam skinula po povratku sa posla, svesna da trideset santimetara razlike u visini daje prednost u raspravi, pa se podlaktim ispred ulaznih vrata, čekajući zvono koje se oglasilo daleko brže nego što sam očekivala.

Pred vratima je bolja polovina.

- S-stigao si ranije? - zbunjeno promucam pa krenem da ga pratim po stanu kao bezglava kokoška.

Bolja polovina demonstrativno baci torbu sa laptopom na trosed, uzdahne duboko, pa procedi kroz zube nešto o tome kako nije mogao da izdrži više. Iznervirao ga mrmphm koji ga smara da mu podesi oraplmh i sve vreme mu stoji iznad grlhhm dok radi, a onda su se posvadjali kada mu je rekao da izadje i ostavi ga na miru da radi svoj posao. Onda je mrmphm rekao da će da mu rpmhb mamu i umalo su se rrrghmm. Vidno besan što sam ga podsetila na nemilu konfliktnu situaciju, dohvati bolja polovina svoj Marlboro Light iz vitrine, i neskidajući naočare za sunce izadje na terasu da bi ritualno zapalio cigaretu.

- Jel padala kiša? - dovikne nesvestan da stojim iza njega na vratima.
- N. - promumlam. - Prghmlla sam neku ženu vodhml.
- Zašto? - ravnodušno, nezačudjeno i neimpresionirano će on.
- Drala se kao magarac, i nije htela da prestane, iako sam je pristojno zamolila.
- Pristojno si je zamolila?
- Šta si ti bre sada, moja mama? Inkvizicija?
- Ništa, ništa. - znalački i zadovoljno klima glavom. - Nemaš pojma kako ćeš dobiti batine jednog dana kad naletiš na nekog ludaka. Ti kao da ne shvataš gde živiš.
- Živim u Srbiji, pa šta? Pošto je ovde opšteprihvaćen model ponašanja da tučeš nekoga ko ti se ne dopada, ja treba da se sklanjam svakom izdrkanom liku sa puta i dopuštam da me jebe ko kako hoće, je li?
- Bože, kako si prosta.
- Prosta sam i opet ću. - automatizovano odgovorim, pa zalupim vrata terase pod lažnim izgovorom da mi smeta dim. Odem u dnevnu sobu gde sam provela ostatak dana u neudobnim cipelama sa štiklom dvanaesticom, očekujući da zvono pritisne Miškova mama sa mužem, komšijom, bratom i njegovim drugarima iz pokreta Naši 1389.

Do kraja dana niko nije zvonio, al zato je do 3 ujutru komšija alkoholičar iz stana iznad našeg glasno puštao navijačke pesme, a u pauzama vikao nešto o tome kako je Srbija mogla da bude prvak sveta u fudbalu. Nakon toga je, po običaju, malo pretio ženi da će da je ubije jer je "kurva", a kada su se strasti stišale, oglasio se alarm na kolima sa obližnjeg parkinga, i neprestalno se palio i gasio do trenutka kada je počeo da zvoni sat na mom mobilnom.

Disclaimer: Svi dogadjaji i ličnosti iz ovog teksta su izmišljeni i nemaju nikakve doslučajne veze sa dogadjajima i ličnostima iz stvarnog života. Autor teksta je jednom bio subjekt polivanja vodom, al do sada, nažalost, nije bio agresor.

Zašto je Milka bolja od Borisa?

2010-07-30T05:15:00.000-07:00

(Ovo nije politički blog.)

(Ovo nije ozbiljan blog.)

(Zaboga.)

Današnja tema glasi:

Zašto je Milka bolja od Borisa?

Ajmo taksativno:

1. Zato što je lepša.

Kada smo svojevremeno birali Borisa Tadića za predsednika, čini mi se da je nad njegovim neuobičajeno razvijenim oratorskim moćima, harizmatičnom pojavom i detaljno razradjenim planom oporavka majčice Srbije prevagnuo njegov - izgled. Istina je, bio je neuporedivo lepši od ostalih predsedničkih kandidata, na čelu sa Tomislavom Nikolićem...

...uprkos nežnoj, tamno-roze kravati koju je ovaj u to doba svakodnevno nosio, kako bi izgledao benevolentnije i udahnuo malo života svojem sumornom, grobljanskom eksterioru. (Za tu istu kravatu se posle špekulisalo da ju je dobio na poklon od američkih marketinških magova, koji su mu za enormnu novčanu nadoknadu vodili kampanju. Well, if they couldn't win him the Presidential seat, the least they could do is buy him a tie.)
Neki, zlobni umovi, će možda pomisliti da smo samo za pakovanje mogli da glasamo, jer suštinu nijedan predsednički kandidat nikada nije ponudio, ali ja više volim da verujem da se Srbi zaljubljuju u prolaznu lepotu. Hajde deder, priznajte sebi da ste bar jednom pomislili da je bolje da nas u medjunarodnim institucijama predstavlja Boris zato što je neuporedivo reprezentabilniji od Tome. Priznajte da ste pomislili, gledajući naizmenice u Borisov i Tomin plakat da je ovaj prvi bolji kao lice Srbije. Ako smo se složili da smo glasali za Tadića zato što je lep, pogledajte sledeće dve slike i razmislite - ko je lepši?

2. Zato što ume primerenije i ukusnije da se obuče.

Znam ja da ima puno Srba koji lažu sebe i druge najrazličitijim varijacijama na temu Odelo ne čini čoveka, ali, budimo iskreni, to je ili zato što nemaju para da si priušte da izadju iz Starki Bulevarki i stogodišnje Vijetnamke, ili zato što ih jednostavno mrzi da povedu računa o sebi. Predsednika ne sme da mrzi, ujutru kad izlazi iz kuće, da proveri da li se umio, počešljao, da li su mu cipele čiste, da li su mu djonovi izlizani, i da li je odelo pre 300 godina izašlo iz mode. Nedostatak novaca se, ako uzmemo realno stanje stvari u svetu politike, ne sme koristiti kao izgovor, a pošto smo se složili da prezentacija u medjunarodnim odnosima jeste bitna, hajde da vidimo kako se naš Predsednik oblači, i kako nas to prezentuje.

Uporedite sledeće državnike i poredjajte ih po količini novca koje su potrošili na svoja odela:

Ako niste sigurni, dozvolite da vam pomognem.
1. Jeste, jeste - Milo Djukanović. Mali kuriozitet: gospodin Djukanović je prijavio da poseduje sat marke Constantin Vacheron čija cena iznosi negde otprilike ovoliko: $2.570.000,00 nov. Polovan verovatno može da se nabavi upola cene.
2. Barak Obama
3. Silvio Berluskoni
4. Nikola Sakrozi
5. Hajnc Fišer
6. Boris Tadić EDIT: Informisao me je jedan poznanik, upućen u tematiku, da Boris Tadić nosi sat marke Sector, približne vrednosti 20.000 RSD. Mora da je pošten, čim nema pare da kupi Vacherona.

Pogledajmo sada Milku:

Ne čini li vam se da je njena dizajnerska odeća mnogo više fotogenična u odnosu na Tadićevo odelo iz Nikolasa?

I da zaključimo priču o prezentaciji sa brojem 3:

3. Zato što ima neuporedivo bolje uredjen sajt.

Kliknite pa recite, na osnovu sajta, kome biste radije poverili da lobira za vaše interese?
Borisu Tadiću ili Milki Forcan?

4. Zato što sigurno može sebi da kupi stan i kola.

Prema podacima dostavljenim Agenciji za borbu protiv korupcije, Predsednik Tadić:
- Prima platu od 142.944,00 RSD;
- Nema stan u vlasništvu;
- Ne poseduje kola;
- I ima uštedjevinu za koju tvdi da već 6 godina iznosi 55.000 evra. Valjda ga niko nije posavetovao da oroči te pare, uzme neku kamatu i tako to.

Prema tome zaključujemo da je Predsednik Srbije nesposoban da zaradi sopstveni dinar i može da živi samo na budžetskim jaslicama. Da li zaista želite na čelu države čoveka koji ume mesečno da prihoduje 142.944,000 RSD neuspešnim političarenjem, i nema pojma šta da radi sa 55.000 evra?
Ja ne želim.
I pre nego što udjemo u priču kako je Milka svoje pare zaradila uz Miškovića koji je najveći neprijatelj i najkrvoločnija pijavica srpskoga roda, te da je lopov i prevarant koji nas je sve pokrao, da ja vas pitam nešto? Boris vas nikad nije prevario i pokrao, neposredno i/ili preko svojih drugara i poslušnika?
Dokle ćemo, o Srbi, na vlast da dovodimo golje bogatstva željne, kojima je jedina agenda da što više para natrpaju sebi u džep do isteka mandata, kako bi pobegli iz svojih siromašnih sredina? Sećate se onih što su u gorenavedenim pocepanim Starkama Bulevarkama i stogodišnjim Vijetnamkama udarali u šerpe i duvali u pištaljke, a sada poseduju restorane, džipove, vrhunske marketinške agencije ittsl? Jel vreme da na vlast dovedemo nekog ko nije gladan?

5. Zato što je žena.

Everybody's doing it, so why can't we?
U dugoj i bolnoj istoriji srpskog naroda, nismo imali nijednu ženu na čelu države. Mnogi će reći da su raznorazne kraljice, carice, a bogami i dvorske dame imale uticaja na kreiranje državne politike preko svojih muževa, švalera i sinova, ali nikada nisu imale funkciju šefa države. To kod nas ne biva.
E, kad pogledamo kakva nam je istorija, i kakvo nam je sadašnje stanje stvari, da li se slažete da smo dovoljno očajni da oprobamo promenu pola?

Zaključak: Dole Tadić! Milku za predsednika!

Šta je nama naša borba dala?

2010-07-21T04:30:00.000-07:00

ili: Šta su to one imale, a mi nemamo?

Ne bi trebalo da bude razlike, ali u praksi je ima. Žene ne mogu da se izlažu istim naprezanjima kao muškarci, jednostavno postoje razlike koje treba uvažiti i prilagoditi se psiho-fizičkim mogućnostima. Žene uglavnom mogu da obavljaju komandne zadatke, da rade u administraciji, vezi ili obaveštajnoj službi. Retko će raditi u specijalnim snagama i na borbenim zadacima.

Ovako nam se, u tekstu pod degutantnim naslovom: "Štikle za cokule", obraća gospodin Aleksandar Radić, vojni analitičar (?!), u pokušaju da objasni zašto je, zaboga, 1.600 dama odlučilo da sexy visoke potpetice zameni nezgrapnim vojnim čizmama i postane pripadnik nove, profesionalne Vojske Srbije. Na stranu to što je autor teksta, iz svima nam omiljenog lista 24sata, pretpostavio da svaka od tih 1.600 devojaka voli da se natačinje na štikle, mene je više zaintrigirala pojava gospodina Radića i njegovog "zanimanja".

Pažljivo pročitajte sledeći spisak i odstranite uljeza:

1. Vojno lice

2. Vojni službenik

3. Oficir u rezervi

4. Profesionalni vojnik

5. Vojni analitičar

Shouldn't be too hard, ajmo redom:

- Vojno lice, bio oficir ili podoficir, završio je vojnu školu, nižu il višu, i aktivan je u sistemu Ministarstva odbrane i Vojske.

- Vojni službenik, ono što se nekada zvalo "civilno lice u vojnoj službi", je civil koji radi u sistemu Ministarstva odbrane i Vojske.

- Oficir u rezervi je osoba koja u miru nema nikakve veze s Vojskom, a u slučaju rata postaje aktivan oficir. Završio školu za rezervne oficire.

- Profesionalni vojnik je osoba kojoj plaćamo oko 300 evra mesečno da bismo imali profesionalnu vojsku, za razliku od one kad smo terali svakog Srbina da rado ide u vojnike. Profesionalni vojnik prolazi ekstenzivnu obuku kako bi se kvalifikovao za tih 300 evra.

- Vojni analitičar je osoba koja od veze sa vojskom ima samo sopstvenu pretenziju da se o istoj proserava. Da, dame i gospodo, drugovi i drugarice: proserava.

Whothafuck is Miroslav Lazanski, i whothafuck is Aleksandar Radić, hoće li meni neko objasniti?

Wikipedija o Miroslavu Lazanskom kaže daje završio Pravni fakultet, a pretpostavljam da je mnogo voleo da piše o vojsci i ratu (bambambam, pogodio sam te!!!) pa mu je tetka, gospodja Biljana Plavšić, umesto dosadnog rada u advokatskoj kancelariji omogućila da postane vojni reporter i konsekventno ekspert za sve stvari vojne. Biografiju Aleksandra Radića, pak, nisam uspela da nadjem nigde na netu, ni Wikipedija ne kaže ništa o njemu, al zato on ima štošta da kaže o tome kako žene u vojsci ne mogu da idu ne iste zadatke kao muškraci, jerbo su, je li, psiho-fizički posebne. Takoreći special. Gospodin Radić je, izgleda, vrstan psiholog, koji je prvo sproveo istraživanje psihofizičkih sposobnosti žena, pa je isto ukrstio sa sopstvenim ekstenzivnim vojnim iskustvom na terenu, i došao do ekspertskog zaključka o tome za šta smo mi sposobne a za šta ne. Dakle, da ponovim, sposobne smo da radimo za stolom kao ćate (Helga, najavi me pukovniku Von Stromu), kao oficiri veze (soko zove orla), malo kao obaveštajci (Mata Hari, sex sa neprijateljem u cilju izvlačenja podataka od krucijalne važnosti za nacionalnu bezbednost), malo na komandnim zadacima (al svi znamo da od toga u zemlji Srbiji ništa, hihihih) i retko, ali zaista retko na borbenim i specijalnim zadacima. Nakon što su pali svi muški oficiri, podoficiri, desetari, redovi, nakon što je kuvar bacio kašiku na neprijatelja, može žena u borbu. Jest.

E sad. Ili nešto u njegovom ekspretskom radu ne valja, ili su se narečene psihofizičke sposobnosti modernih žena značajno srozale u odnosu na doba omraženog nam komunizma, kada nam je naša borba dala da se, bez obzira na X ili Y hromozom, borimo rame uz rame sa muškim drugovima za zajednički cilj. Prema danas dostupnim podacima o učešću žena u II svetskom ratu, a uzevši u obzir ekspertsku procenu gospodina Radića, možemo zaključiti da su one tada bile daleko sposobnije od nas, dok je psihofizički sklop muškaraca, valjda, ostao nepromenjen, ko će ga znati. Naime, prema podacima koje na svom blogu iznosi gospodin Milan Karagaća, u Narodnooslobodilačkoj Vojsci Jugoslavije, aktivno se borilo preko 100.000 žena, a koliko ih je bilo u prvim borbenim redovima, može se videti iz činjenice da je od tih sto hiljada 25.000 poginulo, 40.000 ranjeno, a preko 3.000 su ostali teški invalidi. Za narodne heroje proglašena je 91 žena, od čega je 28 bilo iz Srbije, 3.344 žene su nosioci Partizanske spomenice 1941, a više od 2.000 su postale oficiri. Zamislite, žene pa oficiri i to pre više od 50 godina, a Vojska Srbije će tek ove godine dobiti svoju prvu generaciju žena oficira, sveže izručenih sa Vojne Akademije, kako bismo pokazali svojim drugarima iz Partnerstva za mir da smo i mi napredni i da imamo devojčice potporučnike, koje, doduše, nemaju bogznakave psihofizičke sposobnosti pa ih nećemo slati na neke posebne zadatke, ali zato bogami, mogu da rade kao oficiri veze, obaveštajci, i najverovatnije, sve odreda, za stolom, u administraciji kao sekretarice sa činovima. Innit lovely?

I za kraj, da se manemo mi cifara, evo par primera o tome kako su se žene, uz jednake psihofizičke napore, borile zajedno sa muškarcima, u toku drugog svetskog rata. Da li su one imale ideale koje mi nemamo, koji su ih opijali u toj meri da su goloruke jurišale na tenkove, il samo nisu imale štikle, ne znam, al znam da ću ubuduće preskakati sve tekstove u kojima se pominje gospodin Analitičar vojni, Aleksandar Radić.

Ranković Mateje Anđa

Rođena je 26. aprila 1909. u selu Izbištu, Vršac, Vojvodina, u siromašnoj seljačkoj porodici. Tekstilni radnik.

Poslije okupacije zemlje, do jeseni 1941 ilegalno je radila u Beogradu.

Poginula je u jurišu, 11. juna 1942. na Gatu, kod Gacka, u dotad najkrvavijem i najžešćem sukobu 2. proleterske brigade s četnicima u sjeveroistočnoj Hercegovini. Četnici su tog dana iznenadili 4. bataljon 2. proleterske brigade. U krvavoj borbi prsa u prsa palo je 50 proletera, među njima i Anđa Ranković.
U ovoj borbi pokazala posebnu hrabrost i prisebnost. Sama je uništila grupu četnika koji su jurišali da je živu zarobe. O njenoj smrti, njeni drugovi su zapisali: "Silna je bila, i pribrana. Išla je ispred nas sviju, i samo govorila: Naprijed, drugovi!"

Bosnić Pere Milka

Rođena je 1928. godine u selu Vrtoče kod Drvara, Bosna i Hercegovina.

Milka je pred rat završila osnovnu školu. Išla je u prvi razred građanske škole.
U toku borbe protiv neprijateljskih padobranaca jedan naš tenk našao se u opasnosti da ga neprijatelj uništiti. U jednom trenutku, Nijemci su na tenk nabacili ćebe, tako da je vozaču bio zaklonjen vidik. U tom kritičnom trenutku pored tenka je prolazila grupa zarobljenih Drvarčana koje su Nijemci sprovodili. Medu njima bila je i šesnaestogodišnja skojevka Milka Bosnić. Uviđajući opasnost u kojoj se nasla posada tenka, Milka je iskočila iz kolone zarobljenika, pritrčala tenku i zbacila ćebe. Razbjesnjeli Nijemci, okomili su se na hrabru skojevku i sasjekli je bajunetama.

Karamandi Stavre Elpida

Rođena je 1. januara 1920. godine u Lerinu, Grčka. Majka joj se preudala i preselila u Bitolj.

U aprilu 1942. godine stupila je u Bitoljski partizanski odred "Pelister". Međutim, 3. maja 1942. godine, Odred je opkoljen mnogobrojnom bugarskom vojskom i policijom. U višesatnoj borbi, u kojoj je Elpida pokazala izvanrednu hrabrost, oko nje padaju njeni drugovi i drugarice. Jedan mitraljeski rafal i nju teško ranjava. Potpuno nemoćna da izvrši samoubojstvo, uhvaćena je. Hrabro je podnijela sve muke na koje je stavljena prije no što je umrla.

Mede Janeza Pavla

Rođena je 1. januara 1923. godine u Velikom Podlugu, u opštini Leskovec kod Krškog, Slovenija.

Kao partizanka, ona je učestvovala u pohodu Druge grupe odreda u Štajersku, u svim teškim borbama na Gabrškoj gori, na Žirovskom vrhu, Blegošu i na Jelovici.

Pavla Mede, s partizanskim imenom Katarina, hrabro je podnosila teškoće napornog marša, kad je bataljon padao iz zasjede u zasjedu; kad se, na Gorenjskoj, morao probiti kroz četiri teške njemačke ofanzive i kad se samo uz najveće napore, preko strmih stijena, probijao preko Karavanki. Tu istrajnost je pokazala i kasnije, kad je bataljon, u maršu 25. augusta 1942, u teškoj borbi izvojevao veliku pobjedu kod sela Robež pod Obirom i, najzad, 28. augusta 1942, stigao u Štajersku.

Pavla Mede je bila odlučna žena, neustrašiv borac. U bataljonu je drugarice često poticala time što im je pričala o svojim dotadašnjim borbama. Učila ih je kako se rukuje oružjem.

U svim borbama Pohorskog bataljona, u novembru i decembru 1942, Pavla Mede se posebno odlikovala. U bici od 5. novembra, na Mislinjskom sedlu, sa ženskim vodom je bitno doprinijela pobjedi partizana. U raportu Glavnom štabu slovenačkih partizanskih četa, piše: "Bataljon ima specijalan ženski vod (11 partizanki), koji se u svim borbama odlično pokazao... Vodnik, drugarica Katarina, spada među najhrabrije partizanke u Štajerskoj". Slično čitamo, 10. januara 1943. u izvještaju štaba IV operativne zone Glavnom štabu, gdje o Pavli Mede piše da je bila odlična u borbi i u radu.
Osmog januara 1943. je Pavla Mede, junačka partizanka Katarina, pala u posljednjem boju Pohorskog bataljona, na Osankarici.

Kufrin Ivana Milka

Rođena je 15. oktobra 1921. godine u selu Purgariji,
Jastrebarsko, Hrvatska. Potječe iz seljačke porodice.

S jednim vodom čete vrši česte diverzantske akcije na pruzi Zagreb — Karlovac, uništava pojedina ustaška uporišta, šireći partizansku bazu sela Okića i Horvata. U Hrvatskom Leskovcu, zajedno s Milanom Mraovićem Simićem, razoružava željezničku stražu i zarobljava 9 domobrana sa 6 pušaka. Već poslije nekoliko borbi, postaje komesar 3. čete bataljona "Josip Kraš", s kojom vrši svakodnevne akcije u neposrednoj blizini Zagreba. Sa svojom četom uništava nekoliko vozova kod Zdenčine i Horvata, a u jednom od njih zarobljava dva policijska agenta i talijanskog vojnog atašea.

Milka je vješto manevrirala svojom četom, iznenađivala neprijatelja i pojavljivala se tamo gdje se najmanje nadao. Takva smionost stvarala je kod ustaša i domobrana veliku paniku i

prisilila ustaške vlasti da za izvjesno vrijeme, u augustu 1942. godine, obustave noćni saobraćaj na pruzi Karlovac — Zagreb, od 20 do 5 sati.

Preživela rat.

Izvor

O iskusnim vozačima raznih besnih vozila

2010-06-08T06:06:00.000-07:00

Ovo nije post o Jovanki.

Šest osoba povređeno je juče u 17 sati na uglu Takovske i Svetogorske ulice u centru Beograda kada je posle sudara dva automobila jedno vozilo pokosilo pešake dok su čekali na trotoaru da pređu ulicu. Najteže povrede zadobila je Snežana N. (37), koja je na semaforu stajala sa dve maloletne ćerke i njeno stanje je kritično.

Izvor: Blic

Ovo nije ni post o tragediji žene koja je u ovom udesu ni kriva ni dužna izgubila nogu. Bilo bi hipokritično da pokušam da pišem o tome, pošto verujem da ne mogu ni približno da pojmim kako joj je. Jedino što mogu je da se nadam da njena deca neće ceo život biti obeležena tim iskustvom.

Ono o čemu nameravam da pišem su komentari na ovakve vesti koji mi po pravilu prevrnu želudac. Klasična srpska posla u maniru: "Ja sam super vozač. Stvarno jesam! Vidi me kakav sam siroma', beda obespravljena. Čim vozim Juga 15 godina starog, ja moram da vozim po propisima. Al zato baja u Audiju može da vozi kako 'oće. On je nedodirljiv." Po toj logici, slika u saobraćaju bi bila takva da jadni, smerni vozači Juga, Zastava, starih Opela, Golfova itd. sramežljivo i oprezno napreduju po ulicama Beograda, dok stoka bahata, u kolima na koja su skrcali novac u visini vrednosti prosečnog stana na periferiji, divlja i radi šta joj se prohte. Stara kola nikad nećete videti nepravilno parkirana, al zato svemoćni lovaroši džipove penju na terase, stepenice i drveće? Ma je li? Manemoj.

Ne tvrdim da nema bahatih vozača besnih automobila. I te kako ih ima. Ali budimo iskreni. To što vozite kola koja prodju tehnički na mufte ne znači da vozite max. 50km/h u gradu, 80 na autoputu kroz grad, i 30 kad prolazite pored škole. To takodje ne znači da kružite 30+ minuta po centru da nadjete parking, kako se slučajno ne biste zaustavili/parkirali nepropisno, niti znači da praktikujete pokazivač pravca kad skrećete ili nedajbože kad pretičete, niti da propuštate jedno vozilo ispred sebe koje bi se rado uključilo u saobraćaj, a bogami ne propuštate ni pešake, ajd što ne propuštate, nego, bogami, ni ne usporavate kad vidite pešački prelaz sa pešacima željnim da ga koriste. Ne usporavate ni kad ulazite u raskrsnicu, ako baš ne morate, je li? A saobraćajne znake i obeležja na kolovozu ne poznajete baš najbolje, a i kad ih poznajete, ne zarezujete ih, ako vam ne odgovaraju. Dragi vozači starih automobila, domaćih automobila, polovnih automobila i ostali koji se žalite na one druge, bahate vozače skupih automobila, i vi ste bahati i bezobrazni i što pre priznate to sebi, pre ćete prestati da ubijate ljude, sakatite ih, nanosite im traume i šokove, uništavate tudju i svoju imovinu. Dragi Srblji, pre no što nadjete nekog da uprete prstom u njega, zapitajte se malo o tome kakvi ste vi.

I nije svako ko je bogat lopov i kriminalac. I nije svako ko je siromašan "dobar al se nije snašao" i "previše pošten". I nije svaka žena koja vozi bolja kola od vas sponzoruša/kurva. E, a nije ni svaka žena za volanom nesposobna glupača. Većina nas, štaviše, ume da vozi. Isto kao i većina vas. Jest, tako je, utuvite to u glavu. To što vam medj nogama nešto visi ne znači da vam je kvalitetna vožnja default setting. Štaviše, u koliko sudara koji se u skorije vreme pominju u medijima ste čuli da su žene bile učesnici? Ajmo redom:

BOR - Pet osoba je povređeno u saobraćajnoj nesreći na putu Bor - Zaječar. Četvorogodišnja Mija K., Mirjana J. (53) i Ružica P. (77) zadobile su teške telesne povrede, dok su Saša K. (31) i Marina K.(30) prošli sa lakšim povredama i svi povređeni su van životne opasnosti. Kako saznajemo, usled neprilagođene brzine, Saša K. koji je upravljao „jugom“, nakon što je izgubio kontrolu nad vozilom, sleteo s puta.

Kako saznajemo, do nesreće je došlo kada su se sudarili „fijat stilo“ kojim je upravljao Nenad A. (27) i „punto“ za čijim volanom je sedeo Vladan V.

U saobraćajnoj nesreći kod sela Čibutkovica na Ibarskoj magistrali poginuo je Mijat Š. (71) kada je na njegov „ford sijeru“ naleteo džip „pajero“ kojim je upravljao Dragan A. (43).

Do nesreće je, kako saznajemo, došlo kada je „jugo“ kojim je upravljao Dragan R. niz Đevđelijsku ulicu prošao kroz znak „stop“ bez zaustavljanja i sudario se sa „jugom“ za čijim volanom je sedela Gordana J. iz Beograda.

Na toj raskrsnici sinoć oko 22:30 časova došlo je do sudara kamiona kojim je upravljao Nebojša Vujović (41) iz sela Dapsiće kod Berana i motocikliste Bojana Krstića (29) iz Čitluka u blizini Kruševca.

Milivoje Vuković (55) i njegova supruga Mira(56) kao i Milivojev otac Radoljub (74), svi iz Raške, poginuli su u teškoj saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali u mestu Polumir.

Tragedija se dogodila juče nešto posle 15 časova kada je “audi” kraljevačkih registarskih oznaka, koji je vozio Milivoje, krećući se ka Raški na mestu poznatijem kao Batina česma iz za sada nepoznatih razloga u blagoj krivini skrenuo sa druma, naleteo na metalnu ogradu mosta na omanjem potoku, prevrnuo se a potom pao na krov u krito potoka. Svi putnici poginuli su na licu mesta.

I tako možemo do sutra. Dragi moji, drage moje, da konstatujemo u koliko je od gorenavedenih udesa učestvovalo žena-vozača? 1 (jedna). Koliko žena-vozača je izazvalo gorepomenute sudare? 0 (nula). Pomirite se s time.

I za kraj, evo ja ću prva da budem iskrena. Kada je uveden novi zakon o saobraćaju, poštovala sam ga cela 4 dana. Po gradu vozim 60, gde mogu, po autoputu kroz grad do 100, pored škole 40. Pešake uglavnom propuštam, ako sam sigurna da mi se manijak od pozadi neće zakucati ako ukočim. Vozila puštam da se uključe u saobraćaj ako sam lepo raspoložena i ne žurim nigde. Kroz crveno ne prolazim, al zato na žuto ne stajem. I zaboravim po neki migavac, al uvek, uvek vozim ispod 50 kad ulazim u raskrsnicu, a još više kad skrećem. Držim odstojanje, nikad se u životu nisam nepropisno parkirala, i nikad me, zamislite, nije zaustavila policija, a još manje mi naplatila kaznu. I za sebe mislim da sam kreten što ne mogu da ispoštujem makar tih ušljivih 50 km/h ograničenja u gradu. A za sve one koji, vozeći il Audi il Jugo, projure pored mene koja vozim nedozvoljenih 60, nemam više reči.

S druge strane razuma

2010-03-30T04:16:00.000-07:00

As flies to wanton boys, are we to the gods; they kill us for their sport.

William Shakespeare.

Jutros me je probudila zvonjava telefona, praćena piskanjem sekretarice, nakon čega se začuo sablasni glas kako doziva moje ime:

- Jovankeeeee! Alo, Jovankeeeee! Dajte mi Jovankeeeee! Oću Jovankeeeee!

U polusnu sam neko vreme većala sa sobom da li me to andjeo smrti doziva, kao u azijskom horor filmu, ali se brzo razbudim, ustanem besno i podignem slušalicu, a sa druge strane se začuje moj deda, koji iz nekog opskurnog razloga veruje da se preko telefona mora vikati, ako želite da vas čuju.

- Alo! Alo!

- Tu sam, Rajko. – promumlam tiho.

- Alo, Jovanke! Alo!

- Aman prestani da se dereš! – vrisnem. - Čujem te. I molim te da pričaš tiše, pošto sam se upravo probudila.

- Znaći usTAla si, nesam te probudio? – razdragano će deda.

- Ne. Nesam usTAla, probudio si me.

Deda krene nešto da kaže, a ja ga prekinem.

- Slušaj, Rajko. Znam da Vi na Kosovu početkom prošlog veka niste imali telefone, pa nije mogla tvoja mama da te nauči lepom ponašanju, ali na svu sreću imaš mene da ti objasnim da nije pristojno da zoveš na fiksni pre devet ujutru.

- Pa kako onda da razgoVAram ako je hitno? – pita on sa iskrenim čudjenjem.

- Dobro. – uzdahnem. - Šta je hitno?

Deda potpuno promeni ton i počinje glasno da plače.

- Ja ne mogu ovako više, oni 'oće mene u grob da oTEraju!

Uzdahnem još jednom, ovog puta demonstrativno duboko.

- Ko će u grob da te oTEra?

- Ja sam nju najurio! – viče. - Više nesam mogo da je trpim!

- Koga?

- Onu.

- Koju onu? Geronto-domaćicu?

- Tu!

- Ovu što je počela da radi u ponedeljak? – sednem na trosed, raščupana, krmeljiva i u neverici. – Ma daj, Rajko, koja ti je ovo geronto-domaćica po redu? Šta ti je sad ona uradila?

- U'VAtio sam je kako preTUra po djubre, ćero, pa vadi iz djubre i vraća u frižiDER.

Posvetim par sekundi ozbiljnim pokušajima da razumem značenje prethodne rečenice, ali odustanem nesposobna.

- Zašto bi... mentalno zdrava žena preturala po djubretu i stavljala djubre nazad u frižider? Osim ako ti nisi bacio u djubre nešto što ne treba?

Deda rida u maniru malog deteta.

- Ona 'oće mene da naPRAvi da sam lud, ćero, da bacam ono što neje za bacanje, al to neje taćno! Svi su se urotili, 'oće da me se reše, to su oni naMErili!

- Kakve bre zavere, o čemu ti pričaš?

- Ma ova je nagoVAra, i plaća je da me naPRAvi da sam lud!

- Ko?

- Ova!

- Koja ova? Baba?

- Ta!

- Čekaj, - trudim se da razmrsim priču. - koju korist ima baba od toga da dokaže da si ti lud?

- Zato što su mene rekli tvoj tata i njegova sestra... – napravi kratku pauzu uz tiho jecanje. - da će u dom da me oTEraju ako otPUštim još jednu gerantnu domaćicu, e zbog toga!

- Dobro... – uzdišem dok se držim za čelo. – I šta ti sad hoćeš od mene da uradim?

- Vidi, Jovanke.

Deda spusti glas pa nastavi da izlaže konspirativno. Zvuči kao dete koje planira da promeni pravila igre kako bi na prevaru pobedio svoje male drugare.

- Vidi, ćeri. Da ti kažeš na svoje drugaćke, ako ima neka sirotica, da dodje kod mene da živi u malu sobicu, da me gleda, a ja ću njojzi stan da osTAvim kad umrem.

- Ja sam mislila da smo se dogovorili da ćeš stan ostaviti svojim unucima.

- Mnogo vas je, ćeri, a stan mali. Tvoj tata troje dece, a njegova sestra dvoje, a kvadrata manje od šeset, neće da vam znaći mnogo.

Nakon što sam dedi obećala da ću mu naći novu geronto-domaćicu, pre nego što moji tata i tetka primete da prethodne nema, neko vreme sam sedela u krevetu, gledajući u zid i razmišljajući o tome kako sam ispala budala.

A deda je majstor manipulacije.

Disclaimer: Ličnosti su izmišljene, ali je razgovor bolno realan. ;)

Posve Običan Dan

2010-03-02T00:32:00.000-08:00

B92 revisited - 13.10.2009. u 08:16

Jutros sam se umalo potukla za parking mesto sa nekim žgoljavim prostakom u raspalim kolima. Bila sam uverena da ću stići do upražnjenog mesta pre njega, pa sam se zaletela. On je verovatno imao istu ideju na umu, pa je nagazio na gas. Malo je falilo da dodje do frontalnog sudara. Potom niko nije hteo da se skloni ovom drugom s puta.
Prostak: Idi u rikverc!
Ja: Ti idi u rikverc!
Prostak: Nemoj da ti izadjem iz kola da ti jebem majku!
Ja: Ne bi ti ni mogao da mi jebeš majku, pederčino jedna!
Jebote, ne mogu da verujem šta meni izlazi iz usta.
Žgoljavi prostak je krenuo da izadje iz kola, i pre nego što sam stigla da ubacim u rikverc, sa namerom da se udaljim dovoljno kako bih mogla da uhvatim zalet da ga zgazim, na parkingu su se pojavila dvojica starijih sugradjana (tipujem ex JNA, stara garda), koji su, očigledno, sa strane posmatrali incident i naknadno odlučili da se umešaju. Jedan je sa podignutim kišobranom krenuo na Prostaka uz povike: Ti ćeš ženi da pretiš, djubre jedno! HohšTApleru!
(Ženi?!)
Naravno, to je bilo dovoljno da se Žgoljavi Prostak vrati u kola i u rikverc, ali ni ja nisam više smela da se parkiram tu, već sam se u strahu za svoju šoferku i/ili farove i gume, povukla na parking na Slaviji. Šta košta da košta.
Parkiranje u Beogradu stvarno izvlači ono najgore iz ljudi.

***

Kada sam, posle petnaestominutne šetnje od parkinga, a po najgorem vremenu, stigla u kancelariju, sa polučasovnim zakašnjenjem, tamo nije bilo nikoga, i jako sam bila zadovoljna zbog toga. Naime, radim u kancelariji sa dve žene, i dva muškarca. Od te dvojice, jedan je Mile, generalni direktor, koji je retko kada prisutan, a drugi je Sale, polupismeni komercijalista na terenu. Da li je potrebno da naglašavam da je i on retko kada prisutan. Od žena, jedna je sekretarica, Sladja (za koju sam duboko uverena da je ili blago mentalno retardirana ili da ima Multiplu Sklerozu), i Dragana, koja je finansijski direktor, to jest, osoba čija je osnovna briga isisavanje novca iz preduzeća i distribucija istog po slamaricama, kako direktorovim tako i svojim. Da li je potrebno da naglašavam da ona retko kada ima pravog posla? Ja sedim izmedju njih dve, i dobar deo dana provodim trudeći se da se odbranim od pokušaja započinjanja razgovora na set najneverovatnije bezveznih tema, tipa "Koju Novu Reč Je Naučio Moj Papagaj", ili "Šta Se Sinoć Desilo Sa Kutijom Koja Stoji Na Kuhinjskom Elementu Iznad Šporeta". U trenucima kada ne uspem da se odbranim od konverzacije, primorana sam ne samo da se pravim da slušam njihova beskrajna izlaganja, nego i da izgledam zaintersovano, povremeno ispuštajući zvuke tipa: "aha?", "jel?", "stvarno?", "straaaašno", što ne samo da me ometa u radu, nego i u bilo kojoj drugoj aktivnosti koja zahteva intelektualni angažman. Zato su mi retki trenuci mira i tišine u kancelariji dragoceni.
Dakle, kad sam stigla, prvo sam pocepala sledeću poruku, koju je Sale zalepio za ekran Sladjinog kompjutera:
"netreba odpremnica nego nalog za služ.put. sutra za djip".
Ona to i onako ne bi razumela. Ne razumem ni ja.
Potom sam skuvala sebi šolju zelenog čaja, pa sam proverila mejl, a onda sam neko vreme čitala vesti.
Sin Voje Brajovića je pretučen u Delta City-ju, a Srbi uglavnom jedu mast i hleba.
Osniva se stranka Naša Rusija i snimaju se kratkometražni filmovi o ljubavi izmedju mladih partizanki i crvenoarmejaca. Pominju se i neke trube, koje koštaju 130.000 evra, 100 komada.
Negde pola sata nakon što sam ja stigla, a čitav sat posle početka radnog vremena, pojavila se Dragana, začudjujuće neraspoložena za razgovor. Provela je narednih pola sata na telefonu šapućući s nekim, da bi mi na kraju saopštila da Sladja danas neće doći zato što je u bolnici s mužem. Naime, sve je počelo prethodne večeri kad im se sin vratio sa utakmice i saopštio ocu da je slupao kola. Otac je onda počeo bezdušno da mlati sina, a kako joj je to jedino dete, Sladja nije mogla mirno to da posmatra, pa se latila prvog tupog predmeta koji joj je potpao pod ruku i odvalila muža po glavi. Onda se sin osetio u elementu, pa se pridružio u mlaćenju, da bi se, na kraju, kada su ga totalno savladali, dogovorili da kažu da mu je na glavu pala mini-pekara, koja je stajala u kutiji na kuhinjskom elementu iznad šporeta.

I rest my case.

Disclaimer: All characters and events depicted in this account are fictional. Any resemblance to persons living or dead, or situations past or present is purely and completely coincidental.

...i, za slučaj da vodja Nacionalnog Stroja čita ovu stranicu:

Дисцлаимер: Све личности и догађаји описани у овој причи су измишљени. Било каква сличност са живим или мртвим особама, или садашњим или прошлим ситуацијама је посве и сасвим случајна.

Say goodbye, Don't follow

2010-02-19T00:02:00.000-08:00

-         Zašto Vi uopšte dolazite kod mene, Jovanka?
-         Zato što želim da budem srećna.
Psihijatar i ja se odmeravamo namršteni, kao da smo na obračunu kod OK Korala, a ne u njegovom stanu, na sesiji.
-         Želite da budete srećni, pa ste odlučili da svratite malo i kupite sreću za 30 evra nedeljno?
-         Tako nekako.
Nasmejem se glasno.
-         Šta je za Vas sreća?
-         Odsustvo psihičkog i fizičkog bola. – ispaljujem kao iz topa.
-         A kada biste bili primorani da date jedan personalizovan odgovor na to pitanje umesto filozofskog?
-         Pa.
Ćutimo dok ja pokušavam da smislim nešto pametno za odgovor.
-         Kada ste bili najsrećniji u svom životu?
Prekrstim ruke preko grudi pa još malo ćutim. Mislim da ću dobiti trajne bore od mrštenja.
-         Dobro. Kada ste poslednji put bili srećni?
-         Radila sam u jednoj ozbiljnoj agenciji za ljudske resurse. – recitujem. – Bilo nas je tri, nas tri žene koje smo bile asesori…
-         Izvinite, šta je to asesor?
-         Ma, – odmahnem rukom. – bavila sam se procenjivanjem sposobnosti u skladu sa odredjenim medjunarodnim standardima, nebitno za priču. Bitno je da smo bile jedine od Vardara pa do Triglava koje su radile po tim standardima. Dobro sad, do, recimo, Zagreba. Slovenci su imali jedan tim asesora na istom nivou kao naš. U svakom slučaju, putovale smo diljem stare otadžbine, zvali su nas da radimo asesment malo u Sarajevo, malo u Podgoricu, Skoplje. Shvatate. U svakom slučaju, bila sam non-stop u pokretu. Putovalo se isključivo avionom, hoteli su bili vrhunski, tretman na najposlovnijem nivou.
-         Voleli ste da živite iz kofera?
-         Pretpostavljam. Osećala sam se, nekako, kao svoj čovek. Nikom nisam polagala račune…
-         Sigurno ste morali firmi da polažete račune.
-         Ma, ne, nisam mislila na to, nego…
-         Na muža, porodicu?
-         Pa da. Dodješ u hotel, čeka te velik, udoban krevet, neka science-fiction tuš-kabina, meki, paperjasti, mirišljavi peškiri, pa onda one bočice sa šamponom, pa sapun sa česticama za eksfolijaciju kože, čak i kesice za uloške sa logom hotela. Ujutru, doručak. Pun sto svakakvih djakonija, a ti prezrivo uzmeš činiju žitarica sa mlekom i voće. Pojedeš, pa pravac na posao nekim lepim, prostranim rent-a-carom.
Uzdišem dok mi se pogled setno gubi u daljini.
-         Mora da Vam nije lako pala promena na kancelarijski posao.
-         Kao ni promena sa specijalističkog na muljatorski trange-frange način rada.
-         Zašto ste se onda zadovoljili time?
Pokušam da se nasmešim, al odustanem poražena. Slegnem ramenima.
Ćutimo.
-         A bila sam jednom i zaljubljena. Hoćete da čujete o tome?
-         Svakako. O tome se nadam da ću čuti nešto već više od godinu dana.
Ustanem, poklonim se i počnem.
-         Živeo je sam sa mamom u jednom starom stanu u ulici Dobračinoj. Imao je, da mu prave društvo, jednu kornjaču, dva kanarinca i jednu mačku. Kako bi se mama odmarala, često je išao u kupovinu, i kuvao je, spremao, prao i sušio veš, a ponekad je i radio na mašini za šivenje.
Psihijatar, u stanju neverice, gleda me netremice iz svoje fotelje, kako pravim mali naklon i vraćam se na trosed. Jasno mi je da agonizirajućom brzinom traži način da razjasni šta se upravo desilo.
-         To je neko sa tog Vašeg posla? Iz prethodne firme?
-         Ne. Upravo sam Vam prevela početne stihove jedne francuske šansone.
-         Jovanka, ja sam ozbiljan čovek!
-         I ja sam.
Ispružim ruke iznad glave, protegnem se, pa se zavalim u naslon.
-         Skoro sam radila briseve na ureaplazmu, mikoplazmu i hlamidiju.
-         Nameravate da ostanete u drugom stanju?
-         Ne. Vidite. Pre nego što sam upoznala mog sadašnjeg supruga, u nekom naletu straha od polnih infekcija, uradila sam te briseve… i sve ostale analize… pa sam ih onda ponovila nakon što smo se suprug i ja… upoznali.
-         Dobro?
-         E pa, tad su bili negativni, a sada sam pozitivna na hlamidiju.
Psihijatar procesuira informacije.
-         To je istina? – skenira me sa skepsom ispisanom po celom licu.
Ja ćutim.
-         Sumnjate da Vas suprug vara?
Ćutim još malo.
-         Šta nameravate da uradite povodom toga?
-         Ništa.
Gledamo se u tišini psihijatar i ja. Primetim kako su mu oči sinule sa saznanjem.
-         Spakovaće stvari Jovanka i vratiće se u zavičaj. – klimam glavom, dok mi suze oči. – Tamo u mom zavičaju sada reka miriše, ovde samo dim čadj i gar. Tamo slavuj budi narod, ovde budilnik.
Otresem kolena pa ustanem. Psihijatar ustane sa mnom, pomogne mi da obučem kaput i pruži mi ruku.
-         Stvarno ćete to uraditi?
-         Sumnjate?
-         Da mi je bilo ko drugi to rekao, – smeje se on sa dozom anksioznosti dok mu se oči cakle. – sumnjao bih. Vama verujem. Nekako mi je oduvek bilo jasno da za Vas ne postoji drugo rešenje.

If you can make one heap of all your winnings
And risk it on one turn of pitch-and-toss,
And lose, and start again at your beginnings
And never breath a word about your loss;
If you can force your heart and nerve and sinew
To serve your turn long after they are gone,
And so hold on when there is nothing in you
Except the Will which says to them: “Hold on”;

***
If you can fill the unforgiving minute
With sixty seconds’ worth of distance run –

Yours is the Earth and everything that’s in it,
And – which is more – you’ll be a Man my son!

Kipling

Disclaimer: Da se nešto razumemo. Sve ličnosti i svi dogadjaji u ovom postu su izmišljeni. Svaka sličnost sa pravim ličnostima i dogadjajima je slučajna. Autorka ovog teksta ne namerava da se vrati u zavičaj, nit ikada radi nepotrebne laboratorijske analize.

Heart of Darkness

2010-02-11T04:19:00.000-08:00

-          Pokajaćeš se što nisi bila kod Ane na žurci, bilo je vr-hun-ski!
Nakon što se oprobala u deljenju reči na slogove, Marija natrpa taljatele u usta, pa ih temeljno sažvaće.
-          Bila je tematska žurka, Afrika je bila tema, naravno. – klima glavom uz osmeh. – Ja sam imala čizme i torbu sa zebra printom… i neku bush frizuru, – maše rukama oko glave.– a Mladja je uzeo par malih plastičnih koski… znaš one što ima da se kupe u pet šopovima, za štence kad im rastu zubi, da žvaću? E, pa, to je uzeo i upleo ih je u kosu.
Marija se zavaljuje u naslon stolice i kikoće se, kao da je čula neverovatno dobar vic sa potpuno neočekivanim završetkom. Ja se foliram da mi je smešno.
Ana Djordjević – Mawikizi, naša zajednička drugarica iz srednje škole, koja se pre nekog vremena vratila u Beograd iz Zimbabvea, dobila je posao u Ujedinjenim Nacijama i sad ide nazad u Afriku. Povodom svog odlaska, pravila je žurku prošle subote, na koju sam odbila da dodjem, zato što sam navodno bila bolesna. Mrzim Anu Djordjević – Mawikizi, sa njenim preduzetničkim duhom, akcijaštvom i potpunim odsustvom evropocentrizma. Nije mi ni u jednom trenutku palo na pamet da učestvujem u njenoj proslavi.
-          Jebiga, grip. – slegnem ramenima, pa nastavim da lažem. – Mada, žao mi je zbog tog maskiranja. Mogla sam da dodjem u uniformi belog lovca…
-          Al maskiranje nije bilo najbolji deo! – veselo podvriskuje Marija uz pokvaren pogled ispod oka. – Na žurci je bio Pokojnik, i to sa devojkom!
Trudim se da zvučim nezainteresovano.
-          Jel? I, kakva je?
-          Traljava. Mislim, onako. Faca nikakva, fino je gradjena, al majko mila, kad progovori! Teška lujka.
-          Čudna mi čuda.
-          Pa da. – znalački klima glavom. – Pokojnik je oduvek voleo nenormalne ribe.
-          Hvala.
-          Ma, nisam mislila na tebe, – potpuno je staložena. – nego na one koje je izmenjao prethodnih par godina. Mada!
-          Da?
-          Navodno, on je u vezi sa ovom ribom već duže vreme. Navodno. Tako mi je ona rekla. Vidjaju se kad on dodje u Beograd.
Ako ste čitali priču pod naslovom Core ‘Ngrato, Pokojnik vam je poznat pod imenom Vlada Rubinić, my high-school sweetheart, čovek sa kojim sam bila u vezi pre mnogo godina, kada sam još bila neiskusna i zaljubljiva. Raskinuli smo tako što mi je rekao da ide na kraći godišnji odmor, a zapravo je emigrirao u Ameriku. O promeni plana me je obavestio mejlom.
-          Srela sam ja njega prošlog leta. – izlažem činjeničnim tonom. – Pravo da ti kažem, šokirala sam se kako je propao.
-          E daaaa! – udari me u nadlakticu bez potrebe i upozorenja. – Očajno izgleda, usahnuo je nekako!
-          Jeste. – potvrdjujem odlučno dok mi ruka bridi. – Nekako sam se osećala kao kobila pored njega. Oslabio je mnogo, skvrčio se nekako… izgleda kao… mali starac.
-          E daaaaaa! – štrecnem se od straha da će me ponovo udariti. – Baš tako! Kao star čovek koji se smežurao. E, odvratna sam, ali ja se osećam tako dobro kad sretnem nekog bivšeg a on izgleda loše.
Smejem se iz dubine duše.
-          Elem, tada kad smo se sreli, – žvaćem svoje njoke carbonara. – rekao mi je da je upravo završio postdiplomske iz kulinarstva u San Francisku.
Pogledamo jedna u drugu pa simultano prasnemo u smeh.
-          Elem… – podižem prst dok grcam od smeha. – Marija, uozbilji se!
Skičimo zajedno. Ne možemo da se zaustavimo.
-          Elem!
-          Elem. – pauza. – Navodno je bio švorc posle tih postdiplomskih, jer je morao da radi samo part-time. Rekao mi je da se nada poslu u nekom dobrom restoranu kad se vrati tamo, pa nisam očekivala da je u Beogradu.
-          A, da, pričao je o tome u subotu. Batalio je kuvanje, mislim, profesionalno. Kaže da je shvatio da nema šanse da postane – pokazuje prstima znake navoda. – veliki šef.
Kikoćemo se zlobno.
-          I šta će sada da radi? Hoće da ostane ovde da živi sa mamom u onom minijaturnom stanu u Dobračinoj?
-          Jao, jel se sećaš u srednjoj kada je pričao da umesto mame ide na pijacu, da se mama ne zamara, i da ume da šije, pa sam krpi stvari jer mamu bole ledja!
Vrištimo od smeha.
-          On i njegova mama! – brišem suze salvetom. – E, bila sam uverena da je gej. I dok smo bili u vezi, sumnjala sam, veruj mi! Imao je nekog komšiju manekena, koji ga je redovno muvao, a meni je dobacivao poglede pune mržnje, onako, otvoreno. Zvao me je “Aspida”. “Je li Vlado, gde ti je ona tvoja aspida?” – cičim imitirajući feminiziran govor. – Živela sam u strahu da ću ih uhvatiti jednog dana kako se strasno ljube!
-          Brate, kad je otišao u San Francisko, kladim se da si pomislila da su emigrirali zajedno!
Hvatam se za glavu, pa ćutimo par sekundi.
-          Elem. – podižem glavu. – Ako ga dobro poznajem, a poznajem ga, on već ima neki plan za svoju svetlu budućnost, jel tako?
-          Normalno. – potvrdjuje Marija. – Ne bi Pokojnik bio Pokojnik da nema uvek neki plan. Navatao je ćaleta da mu plati da ide u Englesku da položi neki zajeban kurs, pazi sad: za kapetana velikih jedrilica!
Mariji je nešto smešno.
-          Biće kapetan? – trudim se da zvučim neimpresionirano.
-          Aha. – trpa novu količinu taljatela u usta. – Jebote, al je ovo ljuto!
-          Pa kad si zapela za taljatele arabiata, pa taljatele arabiata i ništa drugo.
-          E, a riba! Umalo da zaboravim da ti ispričam! Riba je sve vreme pokušavala da me u’vati za sisu, a Mladji je sedela u krilu! E! Ne mož’ da veruješ iz kog je riba fazona, mi smo bili šokirani…
Na povratku kući sam, čekajući da se otvori semafor, zdušno raspršivala tečnost za pranje prozora po jednoj gospodji, kojoj je odgovaralo da pretrči ulicu baš kod mojih kola, a svega deset metara od pešačkog prelaza. Posle sam izašla na autoput i prekršila nekoliko odredbi novog zakona o saobraćaju. Ko ih jebe kad kamere ne rade.

Well I don’t have as many friends because
I’m not as pretty as I was
I’ve kicked myself at times because I’ve lied
So I will have to learn to stand my ground
I’ll tell ‘em I won’t be around
I’ll move on over to your town and hide

And you be the Captain
And I’ll be no-one

Casey Chambers

Disclaimer: Sve ličnosti i dogadjaji iz ovog posta su izmišljeni. Svaka sličnost sa stvarnim ličnostima i dogadjajima je posve i sasvim slučajna. Autorka, naravno, nikad ne bi bila u vezi sa likom koji koketira sa svojim komšijom.

Prinova

2010-02-04T03:12:00.000-08:00

Udjem u kancelariju i osetim kako me je zaplahnula ubudjala atmosfera ex-YU muzike, protkane povremenim Djokom Balaševićem. Osvrnem se, zbunjeno, da osmotrim situaciju.
Sladja, koja, po sopstvenom priznanju, sluša isključivo portugalski fado, nezadovoljno sedi u svom brlogu i gricka svoj idiotski doručak iz kretenske teglice u koju, sigurna sam, posve pažljivo, svake večeri odmeri odredjenu količinu ovsenih pahuljica, zalije ih jogurtom, začini suvim groždjem, i zavrne plavi poklopčić pre nego što je pohrani u frižiderčić. Za sutrašnju upotrebu.
Dragana, vesela finansijska direktorka, i Mile, pokvareni general manager, naravno, nisu za svojim stolovima, a Joca-delfin, naš novi komercijalista, a Draganin sestrić, je negde na terenu. Zaustim da pitam Sladju, koja udarnički žvaće svoje ovsene pahuljice, da li je ona izabrala radio stanicu, i da li može da mi objasni kakvu kašu čovek treba da ima u glavi umesto mozga da bi od ranog jutra mogao da sluša to kukavno, sentimentalno sranje, al zazvoni telefon koji me omete u toj nameri. Isključim radio, bacim pogled na Sladju, vidim da neće prekinuti svoj doručak, pa se javim.
-          Poliform, izvolite!
S druge strane je neartikulisani Bosanac.
-          Jer to prodavnica za Kolor Kečer?
-          Ne. – strpljivo odgovaram. – Ovo je veleprodaja. Daću Vam broj nekog od naših maloprodajnih objekata, evo…
-          Ma ne, tebe trebam. – prekida me on. – Jer mogu razgovarat s gospodinom Miloradom?
-          Mislite sa Miletom?
-          A, jes. Mila trebam, il njegovog sina, Danka.
Trepćem.
-          Mile ima ćerku, mislim da ste pogrešili. Možda mislite na Jocu, našeg komercijalistu?
-          Da! Jeste, živa bila. Jer mož’ da mi prebaciš nekog?
-          Nnne. – trokiram. – Nisu u kancelariji, pozovite kasnije ili ostavite broj.
Neartikulisani Bosanac uzdiše u znak negodovanja.
-          Nema veze, zvat ću na mobilni. A kako se ti zoveš, s kim sam razgovaro?
-          Sa Sladjom. – lažem.
-          E pa hvala ti, Sladjo, mnogo si poslovna i ljubazna.
Jebote.
Spustim slušalicu i još pomalo ošamućena podignem pogled, kad ispred mene stoji muško dete od približno osamnaest godina, oštrih crta lica, svetlo-plave kose, belih obrva, i providno-plavih očiju, bez vidljivih trepavica. Nisam sigurna na kom jeziku da mu se obratim.
-          Izvin’ ako ti smeta muzika, ja to jutros uključio. – prozbori uz stidljiv osmeh, sa teškim akcentom za koji ne mogu da odredim odakle potiče.
-          A ti si?
-          Ja sam Mito. – srdačno mi pruža ruku.
-          Čega?
-          Mitar. Mitar Subotić.
-          Ti si, – razrogačeno ću ja. – rodjak Glavatog, ovaj savetnika Ppp…
-          Jesam. – bljesne belim zubima. – On mi je tetak.
Trepćem.
-          Ja sam Jovanka. – pružam ruku. – Ja sam Miletov zamenik, a ti imaš koliko godina?
-          Dvajes ću da napunim krajem meseca. – crveni.
-          I jesi radio ikada u prodaji, ustvari, jesi li ti ikada radio?
-          Ma, nisam. – obrazi su mu zdravo purpurni. – Završio sam srednju trgovačku, a Mile kaže da s’ ti radila ranije na mom radnom mestu pa ćeš sve da mi pokažeš. A brzo učim, stvarno, snalažljiv sam!
Trepćem.
-          Jel umeš da koristiš kompjuter? – plašim se odgovora.
-          Umem.
Odahnem.
-          Dobro, Mitre…
-          Mito.
Uzdišem.
-          Mito. Ajde ti sada pregledaj taj kompjuter, – pokažem prstom na Jocin sto. – malo se upoznaj sa fajlovima, a ja ću da smislim šta ćeš posle da radiš.
Mito poskoči sa enormnim elanom i za tili čas se nadje u Jocinoj stolici. Na licu mu sija entuzijazam. Moje lice se, pretpostavljam, potpuno ugasilo. Uzdišem.
-          Mito?
-          Molim? – zagleda me zaljubljeno.
-          Ti shvataš da smo mi mala firma i da svako radi sve, pa ćeš morati malo da ideš sa Jocom na teren i tako to?
-          A, ma ne smeta men’ ništa! – otresito će on. – Ja sam bre i ovce čuvo, posla se ne plašim.
Uzdišem.
A ko mi je kriv kad sam pravila dilove sa tenderskom mafijom. Da se nisam petljala tamo gde mi mesto nije, Mile nikada ne bi upoznao Glavatog i ne bi sada preko puta mene sedelo ovo živahno štene koje maše repom. Trebalo je da budem domaćica. Ali stvarno. Bolja polovina dovoljno dobro zaradjuje, mogli bismo da živimo od njegove plate, doduše skromnije nego sada, ali opet, ne treba biti alav. Šta fali mojoj mami? Ceo život u kuhinji, dovela je pripremu hrane do perfekcije. I ništa je drugo ne zanima. Danima je već ubedjujem da počne blog o svojim kulinarskim poduhvatima, a nju mrzi. A ja? Šta ću ja imati od toga što sam radila, kad omatorim, zbrčkam se, i ne budem više ni za šta? Veću penziju? Bolje mesto u staračkom domu? Lepši nadgrobni spomenik? Čemu sve to kada ću jednog dana i ovako i onako umreti? A kod kuće mir, toplo, tišina. Imala bih vremena sve obaveze da završim na vreme, čak i da vežbam svaki dan, češće da perem kosu. Treba da idem kod ginekologa ove nedelje. Šta ako imam rak grlića materice?
-          Jovanka? – kevće naš novi zaposleni.
-          Reci, Mito.
Poslednjim atomima snage okrenem se ka njemu. On me milo gleda, poput Jack Russell terijera, glave nakrenute u stranu.
-          Šta je to faktura?
Moram da pozovem svog psihijatra danas kad stignem kući i pojedem sva govna koja sam posrala prošli put kada sam pompezno najavila da neću više dolaziti. Ovo jednostavno ne ide.

Ja sam rodjen u cveću livada
čuvah stada pokraj reke Gruže
al zavoleh devojku iz grada
sa usnama ko pupoljak ruže

Miroslav Ilić

Disclaimer: Nja.

Đelozija

2010-01-27T03:52:00.000-08:00

Jutros sam krenula na posao malo kasnije nego obično, pa sam iz stana izašla zajedno sa boljom polovinom. Zatekli smo kola prekrivena snegom, a čišćenje je išlo nešto teže jer smo bili parkirani jedno pored drugog, te smo morali da pazimo da se medjusobno ne zatrpavamo. Prilegao bolja polovina na otkopavanje svojih kola, metodično, posvećeno i sa klasičnom nemačkom ozbiljnošću, u tišini i bez reči. Ja se takodje trudim da izgledam ozbiljno, ali nekako mi ne uspeva da povlačim špatulicom precizne i efikasne poteze po šoferki, kao što to on čini. Prepadne me zvuk sirene.
-          Pa de si komšinice, nema te ovih dana!
Okrenem se i vidim Željka Martinovića, “kontraverznog biznismena”, kako je otvorio prozor svog Audija, proturio lakat, i švalerski se smeška. Vi se Željka Martinovića možda sećate kao markantnog ćelavca koji me je jednom prilikom spasao sigurnih batina u rukama brkate seljanke iz crvenog Juga.
-          Reko’ da te nije kakva nevolja snašla, pa da treba da se umiješam. – afektuira crnogorski akcenat.
-          Aaaaahahaha! – veštački se smejem. – Ma ne, ovaj, nikakva nevolja, nego, vidiš, sneg.
Jebote kako je to zvučalo glupo.
-          Oćeš da ti pomognem? – otvara vrata.
-          Ne! Ne treba! Ne treba! Evo mi ga muž ovde, – pokazujem prstom ka boljoj polovini, u stilu neartikulisanog školarca. – pomoćiće mi on kad očisti svoja kola.
Bolja polovina značajno pogleda u pravcu Audija, pa se hipokritično nasmeje.
-          Hvala ti na ponudi, u svakom slučaju. – odgovara umesto mene, koja se kretenski cerečim u pokušaju da ispadnem opuštena.
Čini mi se da se nisam gore izblamirala u životu.
-          Ko ti je ovaj? – pita bolja polovina naizgled nezainteresovano, nakon što je Audi odmakao.
-          Ma, pusti. – malo sam se pribrala. – Crnogorska mafija, direktor one privatne bolnice… Euroremedix… znaš?
Odmahuje glavom.
-          Nema veze, on radi neke poslove sa Mirom, pa smo se tako upoznali. – lažem. – Mira se loži na njega.
Promena teme je uvek dobra strategija.
-          Zar se Mira ne udaje za Glavatog?
-          A, ma ne. Ne da mu Boris.
-          Boris?
Bolja polovina se mršti u neverici.
-          Pa da, pošto je kriza u zemlji i stranci, – objašnjavam. – pa svi moraju da prezentuju imidž porodičnih ljudi. Ali kaže da će to trajati samo do sledećih izbora.
-          Hm.
Poljubi me površno u obraz, pa odleti u svom Golfu.
A lepo su me upozoravali da su Nemci rezervisana rasa.

***

Sladja je krenula na pilates. Po ceo dan se savija i isteže po kancelariji, demonstrirajući Dragani šta je novo naučila na času.
-          Prebaciš ‘vako ruke iza ledja, – okreće se i mlitavo sklapa šake preko pozamašne pozadine. - pa se uvatiš ‘vako…
Dragana je oponaša.
-          ‘vako isprepleti prste. – pregleda šta je Dragana uradila pa nastavlja sa objašnjavanjem. – Onda se nagneš napred kol’ko možeš…
Gura Draganu koja povijenih ledja nasrće na nemoguću misiju: nagnuti se što niže ka zemlji, ispravljenih kolena.
-          Ajde, ajde, možeš… nemoj da savijaš kole… nenene, gledaj ‘vako. Taaa-ko!
Dragana je na izmaku snaga. Naočare su joj pale na zemlju, a repić boje plavog patidžana živahno poskakuje sa svakim pokušajem da se sagne niže. Jutros se pojavila u kancelariji u drečavo zelenim gumenim čizmama, crnim helankama i jarko crvenom džemperu sa žutim prugama. Šifra «Žar-ptica».
Ja nemam vremena da se zamajavam njihovim glupostima. Trenutno sam na blogu B92, registrovana pod imenom radmila.djokic, sabotiram ozbiljnost rasprave na postu svoje prijateljice Ane Djordjević-Mawikizi, tako što postavljam neprikladne slike i YouTube linkove. Neki komentatori se fino zabavljaju, Ana Djordjević-Mawikizi me je “već jednom lepo zamolila da ne kačim slike jer ona nema ceo dan da skroluje”, moderacija se za sada još ne javlja, Dragana stenje u bolovima negde u pozadini, a ja sam zadovoljna. Mrzim Anu Djordjević-Mawikizi. Opet se vratila u Srbiju iz nekakve afričke zabiti, ovog puta je stvarno osnovala NGO koji se bavi pitanjem javnog zdravstva i ne skida se sa televizije. Pre neki dan je u Kažiprstu uspela da ućutka Danicu Vučinić. Mislim da je na dobrom putu da postane ministar u sledećoj vladi.
-          Jovanka, jel možeš ti da izvedeš ovo? – prekida me Dragana kojoj se od suznih očiju razmazala šminka.
Okrenem se i pogledam je kako natrćena pokušava da prebaci ruke sklopljene iza ledja preko glave.
-          Mogu. – odlučno odgovorim i nastavim da tipkam.
-          Pa ajde, pokaži nam! –čika me Sladja.
Uzdišem duboko i ustajem. Posmatram neko vreme Draganu, za koju sam sigurna da se ukočila u toj pozi i da se nikad više neće ispraviti, pa ponovim iz prve celu radnju. Ne mogu da verujem u čemu učestvujem.
-          Jaaaao, pa ti uopšte nemaš sala na stomaku. – cvili Sladja, koja je iskoristila priliku dok sam bila presavijena da me uštine za stomak. – A vidi ja. – razočarano štipka sebe pa Draganu.
Meni, na svu sreću, zvoni telefon. Otrčim do svog stola pa odgovorim na poziv boljoj polovini.
-          Koji broj donjeg veša nosiš?
-          Što?
-          Evo me u Ušću pa sam mislio da ti uzmem neki sexy donji veš, voleo bih da te vidim u tangama i halterima.
Ja zbunjeno ćutim. On nemilosrdno nastavlja.
-          Hoću večeras da te odvalim od…
Pritisla sam crveno dugmence na Nokiji. Brže-bolje isključujem telefon, reći ću da se ispraznila baterija. Koji je kurac njemu od ranog jutra, zar mu nije hladno? Kome je do seksa na minus deset, i ako se ispostavi da je neki pervert koji voli bondage pa očekuje od mene da ga vezujem i bičujem, neće moći, tražim razvod, ja sam se udala za strejt čoveka! Diši Jovanka, diši.
Ajde tange, halteri, što da ne, ako ne moram to da nosim po ceo dan, ali ako treba da vodim perverzne razgovore preko telefona, jok ja! Tako se nismo dogovorili!
Zvoni fiksni.
Okrenem se ka Sladji, ona pokušava da napravi most stojeći, pa ne može da se javi. Odmenim je.
-          Polyform, izvolite!
-          Šta se desilo? – s druge strane je bolja polovina. Dosetio se da me zove na posao.
-          Ma, crkla mi baterija. Šta si ono pričao?
-          E, upravo sam ti sreo onog tvog?
-          Kog mog?
-          Onog iz Audija.
-          Taj nije moj.
-          Šeta se ovde sa Rossetti kesama. Pun je para. Toliko se naparfemisao da je zamirisao ceo tržni centar, ove klinkice sa samo okreću.
I tu meni sine.
-          Ma to je tako degutantno, – protestujem. – ja stvarno ne znam kakve ribe mogu da se lože na takve likove, osim onih najprimitivnijih sponzoruša, naravno.
Bolja polovina odobrava.
-          Ja bre takvog ne bih ni sekvojom takla, sve i da sam single. Ma nikada se nisam primala na mafiju. Da jesam, Marko, ja bih odavno napumpala usta i sise i nabila se na visoke štikle…
I više mu dirty talk nije padao na pamet.

“Love seeketh not itself to please,
Nor for itself hath any care,
But for another gives its ease,
And builds a heaven in hell’s despair.”

So sung a little Clod of Clay,
Trodden with the cattle’s feet,
But a Pebble of the brook
Warbled out these metres meet:

“Love seeketh only Self to please,
To bind another to its delight,
Joys in another’s loss of ease,
And builds a hell in heaven’s despite.”

William Blake

Disclaimer: Svi likovi i dogadjaji iz ove priče su izmišljeni i svaka sličnost sa pravim ljudima i realnim dogadjajima je posve slučajna. Osim onog detalja sa pilatesom. Tu je sličnost namerna.

Slatko je i podesno za otadžbinu umreti

2010-01-22T03:45:00.000-08:00

-          Jeste, hapsio sam! – zapenio je deda. – Šiptare sam hapsio! – muca neko vreme tražeći reč. – MMbbaliste!
-          Čika Rade, molim Vas. – otresito će moja mama. – Ručamo.
-          Šta me moliš? – dedino „š“ je meko, pljucka dok ga izgovara.
-          Molim Vas da ne pričate o svojoj… – vrti viljuškom u vazduhu. – službi. Tokom ručka.
Mama seče minijaturno parče skromne porcije mesa koju je sipala u tanjir. Uvežbanim pokretom stavlja vrh viljuške u usta, a potom besomučno žvaće. Ruka se graciozno vraća na ivicu stola.
Za razliku od tatine porodice, čiji su članovi tokom Drugog svetskog rata pohrlili iz kojekakvih zabiti da oslobode Beograd, mama je plod onog trulog drveta koje je predstavljalo okosnicu glavnog grada Kraljevine Jugoslavije. Njena majka, moja pokojna baba-alkoholičar, vodi poreklo, priča se, od austrougarske aristokratije.
-          Nikad nesam Srbe hapsio, to je naredjivao onaj zloćinac Tito, hohŠTApler, ja sam njega teo da ubijem, da ti deda isPRIća…
-          Rajko. – intervenišem. – Čuli smo već tu priču. I sve druge priče smo čuli. Znamo da si se borio i umirao za otadžbinu, ajd sad pusti nas malo da jedemo na miru.
-          A jesi ubijao Nemce, a Rajko? A? A? – dedu podbada moj neukusno mladji brat, zanemarujući želje svoje sestre i svoje matere.
-          Jesam! Puco sam! Iz bunkera. Ja i moj zemLJAK Stojan, sa naši druŽIna. – deda mili konspirativno po stolici kako bi se približio svom unuku. – Da ti nešto isPRIćam…
-          Tata! – strogo ga pogleda moj otac ispod obrva. – Verica i Jovanka su te nešto lepo zamolile.
-          Dobro. – kaže deda sa izgledom lažne poniznosti.
Spušta pogled i lomi parče hleba. Mrvice pršte na sve strane. Gura nezgrapno koricu u usta i nastavlja da priča, simultano žvaćući i gledajući direktno u mog brata.
-          A da ti ispRIća deda kako sam dobio onaj pištol? Znaš onaj pištol što mi je na vrh regala, onaj što će deda tebe da ostavi?
-          Jel onaj gestapovski Walther PPK? – kezi se Lazar kao dete na obećan slatkiš.
-          Taj! – odlučno klima Rajko glavom. – Da ti isPRIćam. – hvata ga za podlakticu i privlači sebi.
Svi odustaju od pokušaja da ga prekinu i nastavljaju u tišini da žvaću svoju hranu. Tata žvaće posebno brzo.
-          Jel znaš da ti je deda bio kao vojni posmaTRAĆ u Stalingrad? Aaaaaaa! Nesi znao? – ponosno se smeje.
Ispravi se u stolici pa nastavi.
-          Bio sam posle rata i u Egipat sa Ujedinjene nacije, imam sve to zaPIsano, imam jednu beLEžnicu, sve stoji crno na belo.
Tata demonstrativno ustaje od stola, konstatuje da sad ide malo da odspava i poželi svima „laku noć“. Sati je 16:05. Svi mu uredno uzvratimo pozdrav, a deda nastavlja sa pripovedanjem.
-          Kad je Hitler napao Stalina, sve je loše poćelo. Za to je sve Stalin bio kriv, mnogo je pametni i sposobni ljudi pobio u ćistkama. – odmahuje glavom u znak neodobravanja. – Tamo pred kraj ćetresprve, pregazili bi nemaćki tenkovi celu Rusiju, ali su se zajebali, nesu raćunali na rusku zimu. I Žukov ih je iznenadio. Mnogo pametan ćovek. Puno ljudstva su imali Rusi…
-          Znamo sve to, Rajko. – prekidam ga. – Nemački dizel tenkovi nisu palili na niskim temperaturama, ledilo im se oružje, smrzavali se jer nisu imali zimske uniforme, ruski T34 tenk je bio nadmoćan na domaćem terenu, kakve sve to veze ima s tobom? Šta si ti radio tamo?
-          To šta sam ja radio tamo, to se tebe ne tiće! Nemoj ti mene da propiTUješ!
-          Pusti je, Rajko. – tapše ga Lazar po ramenu. – Pričaj šta je bilo u Staljingradu.
Rajko me pogleda prekorno, pa nastavi.
-          Bio sam tamo jer sam ja bio u to vreme jedini ućeni preparator hartije na Balkanu, to ti je dovolno da znaš! Bili smo prvo u Moskvu, na razgovori…
-          Ko je to sve finansirao? – uporna sam.
-          Ko? Kako ko? Pa Rusi!
-          Jes Rusi, nisu imali da jedu, dobijali na zajam od Amerikanaca a tebi finansirali izlet u ratom pogodjenu Moskvu.
-          Ti da prestaneš da saboTIraš! – crveni bes izbija dedi iz očiju. – Prvo, tad neje bio rat u Moskvu! Drugo, neje bitno od koga su pare, da li su Rusi dali nama ili Amerikanici Rusima! Bitno je da smo mi bili u Moskvu, da se susRETnemo s njihovim ljudima i posle smo tražili da oBIdjemo front. Vodio nas jedan kapetan, pomoćNIK od generala – zbunjeno vrti glavom. – ne mogu da se setim od kog.
-          Ih, pomoćnik generala! – protestujem, al niko više ne obraća pažnju na mene.
-          Dodjemo mi nadomak linije fronta, tamo de su se odmarali vojnici u jedan velik podzemni bunker. Sidjemo, oni svi veseli, jedu, piju, nude nas, pa se mi tako s njima zapili, pa zaPEpevali. Malo mi kolo, malo oni kazaćok, pa zaboravismo i na rat i na front. Sutra kad sam se probudio, ćujem da se Paulus još prošlog dana predao, da je bitka završena, i tako ti ja zapLAćem. Neutešan sam bio, eto, tu sam celo vreme, odma blizu, a nesam vido.
-          I šta je onda bilo? – zainteresovano će Lazar.
-          Ništa. Onaj kapetan, dirnulo ga kolko sam se potreso, što sam tolko teo da vidim oslobodjenje, izvadi trofejni pištol što ga je uzo od pripadnika Gestapa, i poKLOni mi. Visok ćin je sigurno imo taj Gestapovac, ima pištol i futrolu sa obeležjima, sve. Djavo će ga znati kom je sve presudio.
Svi ćutimo.
Deda ustane, poljubi svog unuka-naslednika u teme, pa krene put predsoblja da se obuče. Mama u tišini krene za njim, da mu pomogne. Lazar i ja se pogledamo.
-          Shvataš, naravno, da verovatno nijedna reč koju je izgovorio nije istinita? – nastojim da ga prosvetlim.
-          Nja. – slegne ramenima. – Znam. Ali bolje je i to nego da smo raspravljali o politici.

If you could hear, at every jolt, the blood
Come gargling from the froth-corrupted lungs,
Obscene as cancer, bitter as the cud
Of vile, incurable sores on innocent tongues,–
My friend, you would not tell with such high zest
To children ardent for some desperate glory,
The old Lie: Dulce et decorum est
Pro patria mori.

Wilfred Owen

Disclaimer: Kad deda priča, uglavnom su u pitanju izmišljeni likovi i dogadjaji koji nemaju nikakve, do slučajne, veze sa stvarnim ljudima i dešavanjima.

Otkrovenje Svete Jovanke

2010-01-19T05:25:00.000-08:00

Sladja, naša dementna sekretarica i majka jednog punoletnog deteta, bila je u strasnoj vezi sa Saletom, našim bivšim komercijalistom i ocem dvoje maloletne dece. To sam saznala od Saletove zamene – Joce, koji je priču pak čuo od Dragane, svoje tetke, a naše finansijske direktorke. Prava latino sapunica.
Ispostavlja se da je Sale jednog dana doneo kući knjigu Monah koji je prodao svoj Ferari, a koju je dobio na poklon od svoje švalerke. Njegovoj supruzi je prizor Saleta sa knjigom u ruci bio toliko sumnjiv da je odmah shvatila da su po sredi neka mutna posla. Sačekala je da joj muž ode u WC posle ručka, pronašla njegov mobilni telefon u unutrašnjem džepu crvene jakne koju je uporno nosio, i šokirala se kada je otvorila Inbox. Kakve sve opscene poruke su Sladja i Sale mogli da pišu jedno drugom ne mogu da zamislim, ali je Saletova gospodja bila toliko alarmirana, da je smesta kontaktirala svog rodjaka koji u Čikagu drži pogrebnu firmu, i zatražila mu pomoć pri emigraciji. Znala je da je Saletov drevni san odvajkada bio da postane gradjanin zemlje hrabrih i doma slobodnih, pa je shvatila da će svog muškarca zadržati samo ako mu sanje ispuni.
-          Ti nisi znala? – začudjeno će Joca, koji je sačekao da ostanemo zajedno sami u kancelariji da počne besomučno da mi se ulizuje.
Vojna lica, blagosloveni bili, jest da se protive ženskim šefovima, ali kad shvate stanje u hijerarhiji, lako se prilagode.
-          Ma jebo mater koliko sam znala! – začudjena sam sopstvenim jezikom. – Mislim, primetila sam neku… tenziju izmedju njih dvoje, ali mi ni na kraj pameti nije bilo da je u pitanju TA vrsta tenzije, ako znaš na šta mislim.
Joca se preglasno smeje.
-          Ja sam, ustvari, mislila da se njih dvoje ne podnose. Zapravo, bila sam uverena da mu je iskakala žila – pokazujem prstom na čelo. – kad je vidi!
-          Možda je žile i bilo, – kvarno se kezi. – ali iz nekih drugih razloga.
-          Možda… – gledam u daljinu. – Eto kako nikad ne poznaješ ljude sa kojima radiš.
Joca demonstrativno ustaje i kreće da se oblači. Ima braon cipele i teget pantalone.
-          Dobro, onda, ja sam pokupovao Colour Catcher s ove strane mosta, pa ga sad nosim na Buvljak i dalje.
-          Batali. – odmahujem rukom – Idi kući ranije. – danas sam puna iznenadjenja. – Ostavi te kutije ovde, trebaće i nama da peremo veš. Uzmi par komada, nosi kući ženi.
-          Ja nisam oženjen. – zatečeno me gleda Joca.
-          Pa dobro, moraš svejedno nekako da pereš prljav veš.
-          Nemam veš mašinu.
-          Pa kako onda pereš, ručno? – trepćem ogromnom frekfencijom.
-          Nosim vikendom mami u Šabac.
Nakratko sam ostala bez reči, ali sam se brzo snašla.
-          Onda odnesi mami, da ona proba, da vidi šta prodaješ. Možda joj uštediš nešto vremena i para.
-          Važi.
Joca je i dalje u stanju totalne zbunjenosti, nakratko se vrti u krug, kao pas koji pokušava da nadje svoj rep. Kada je konstatovao da je rukavice ostavio u džepu, navlači ih i uz sramežljiv pozdrav odlazi.
Razumem ga. Ni ja ne mogu da verujem da sam se prodala za parče jeftinog trača.
Neko vreme nakon što je Joca otišao, u kancelariju umaršira Sladja. Lupi ulaznim vratima, promumla pozdrav, pa lupi vratima WC-a, jednom na ulasku i jednom na izlasku, pa pravac kuhinja, gde je demonstrativno pravila buku sudovima dok ih je prala. Sada imam, rekla bih, drugačiji uvid u izvor njene frustracije.
Zadovoljno se smeškam.
Neposredno nakon Sladjinog dolaska, svojim prisustvom u kancelariji nas je počastvovala Dragana. Uletela je poput usplahirenog kanarinca, i nešto cvrkutala preko telefona dok je preturala po ogromnoj gomili papira na svom stolu. Nakon što je završila razgovor, pozdravila se sa svima i ugnjezdila se u svoju stolicu.
Sladja joj je ponizno prinela svežu kafu, pa se podvijenog repa vratila u svoj brlog. Neko vreme je glasno uzdisala u nadi da će je neko pitati šta se dešava, pre nego što je shvatila da se to neće desiti.
-          Nećemo više piti kafu zajedno, Dragana! – uzviknula je u maniru starogrčke tragedije.
-          Što? – uznemireno uzleti kanarinac i pohrli ka svojoj drugarici. – Šta se desilo? Jesi bolesna? Šta ti je?
-          Mile mi je zabranio da pušim.
Tajac.
-          K-k-k-kako je mogao da ti zabrani da pušiš?
-          U kancelariji ne smem više. Smem da izadjem tu, – pokazuje mlitavom rukom. – ispred.
-          Aaaaaa. – s olakšanjem će Dragana. – A zašto?
-          Zbog novog zakona. – cvili Sladja. – Kazne su jako visoke.
-          Jebali ih novi zakoni, ne mogu da verujem! Oni oće ovu državu u fašizam da uvedu, eto šta oni oće! Pa ja bih njih sve na Goli Otok da kamen tucaju…
Ja sam ovog puta pametna i ne mešam se u razgovor. Zauzeta sam, u svakom slučaju, na forumu Srpskih Dveri. Svadjam se sa nekim likom za kojeg sam gotovo sigurna da se, od svih srpskih dijalekata i varijeteta, isključivo služi crkvenoslovenskim.
Posle sam se, na povratku kući, uprkos visokim zaprećenim kaznama, neko vreme trkala sa nekim idiotom u Golfu šestici. Očekujem da kaznu, zajedno sa fotografijom, snimljenom posredstvom najnovijih kamera, uskoro pronadjem u svom sandučetu.

When lovely woman stoops to folly

And finds too late that men betray

What charm can soothe her melancholy

What art can wash her guilt away?

Oliver Goldsmith

Disclaimer: Ništa od gorenavedenog teksta se nije stvarno desilo, a pogotovo ne onaj saobraćajni prekršaj na kraju. Svi znaju da je autor uzoran vozač.

U potrazi za izgubljenim vremenom

2010-01-08T04:12:00.000-08:00

Vozila sam se gradskim saobraćajnim, bilo je odvratno. A trebalo je samo stići od Katanićeve do Terazija, kratak put od tačke A do tačke B, za koji sam verovala da nije vredan traženja parkinga u centru. O slatke li muke, traženje parkinga!

Moje poslednje iskustvo vožnje autobusom vezano je za godine kada GSP nije imao dovoljno vozila te su korisnici njegovih usluga bili primorani da čekaju po pola sata na privilegiju da vise na vratima dok ih neko udara torbom, neko laktom, neko nogom, a neko im ispušta gasove tik pored nosa, dok neko, pak, kija i kašlje u njihovom pravcu. Ne treba, stoga, da naglašavam koliko sam prijatno bila iznenadjena kada je polu-prazna trola stigla čim sam stupila nogom na stanicu.

Udjem, zaplahne me miris ustajalog vazduha presečenog oštrom notom naftalina. Čudno je kako čoveka miris ume da vrati u prošlost. Kao što se Prust uz Malu Madlenu setio detinjstva, tako sam ja, uvukavši atmosferu javnog prevoza kroz nos, osetila kako se vraćaju stari instinkti, pa sam se, gotovo rutinski uputila u najprazniji deo trole, dok mi je ruka sa lakoćom i gracioznišću balerine klizila niz prljavu i lepljivu šipku.

„So far, so good.“ pomislim nakon što sam se stacionirala na željeno mesto, pa osmotrim okolinu da utvrdim položaj. Opkoljena sam penzionerima. Dvojica, na sedištima ispred mene izgledaju nezadovoljno i nezainteresovano, s leve strane stoji jedan omanji i sparušen, sa ratobornom bradom, a sa desne je zdrav i podebeo primerak, crven u obrazima. Najeo se svinjetine, pa sad mirno ćuti. Okrenem glavu diskretno. Iza mene je ćelavi trenerkaš – blokira vrata širokim ledjima.

Po staroj navici, izbegnem kontakt očima sa svima pa fiksiram odredjenu tačku na prozoru kroz koju ću osmatrati okolinu dok ne dodje vreme da napustim vozilo. Odlučna sam da ne zijam okolo.

- Mala!

Kome li se obraća?

- Mala! – povuče me Sparušeni za levi rukav.

Trgnem se, poskočim, pa odgovorim ljubazno:

- Izvolite?

- Otškrini to! – prezrivo pokaže čelom u pravcu prozora. – Dok se svi ne ugušimo od tog tvog parfema. – okrene glavu od mene sa gnušanjem.

Otvorim usta da ga pitam a čime se on to tako lepo namirisao jutros, al se ugrizem za jezik, setivši se silnih para koje sam ostavila psihijatru u pokušajima da naučim da obuzdam bes. Udahnem duboko pa posve pristojno odgovorim da će, ako želi da diše svež vazduh, morati da otvori prozor sam, zato što „ja to ne umem“.

- A umeš da se naparfimišeš, to umeš, a kad treba da otvoriš prozor onda ništa, je li?

Sparušeni me glasno kori, dok njegova dva nezadovoljna i nezainteresovana druga dižu glavu i dobacuju mi poglede pune neodobravanja. Debeljko izgleda kao da se fino zabavlja.

- Gospodine, – cedim kroz zube. – ako niste zdravstveno sposobni da se vozite javnim prevozom, možda bi trebalo da razmislite o alternativi, – oklevam za sekund. – kao što je na primer vozilo hitne pomoći.

- A ti ako imaš pare da se parfimišeš, treba da ideš taksijem a ne meni da praviš gužvu ovde i da smrdiš!

- Ja smrdim????

- Ti smrdiš!

- Jeste!! – pridružuje mu se jedan od sedećih oslobodilaca Beograda. – Da se skloniš od mene, ne mogu da dišem od toga čime si se polila!

Debeljko se cereka.

Ja se sa zaprepašćenjem ali i ponosom demonstrativno okrećem, i polazim ka vratima dok iza mene tri ratna druga počinju priču o tome kako je u Kini država naredila taksistima da sve relacije moraju da voze za maksimum 2 evra. „Da imamo neku državu“ kažu oni, pa da se primeni kineski model, oni bi se radije vozili taksijem no trolom.

Udahnem duboko, malo poguram ćelavog trenerkaša uz jedno „izvini, možeš li malo da se pomeriš“, a on me kurtoazno pusti da stanem ispred njega. Trola se jeste malo cimnula kada je stala na stanicu kod Meka, ali sigurna sam da me je na izlazu namerno uhvatio za dupe.

- I, Jovanka, šta kažete posle zdravo? – glupavo se smejulji svojoj lošoj šali moj psihijatar nakon što me je primio u svoju radnu sobu.

Šta kažeš posle zdravo je popularna knjiga iz oblasti psihologije, za koju sam mu, prilikom prethodnog vidjenja, pomenula da sam pročitala.

Bacim kaput i torbu na kauč, bacim sebe za njima, i nevoljna da se nadmudrujem, nesposobna da smislim vickastu doskočicu, počnem da prepričavam svoju današnju avanturu.

- Upravo su me u troli silovala tri smrdljiva penzionera i jedan mladjani djilkoš u pocepanoj trenerci. Zamislite, rekli su da im smrdim! JA! Smrdim?!?!?!

Psihijatar se smeška.

- Obično ste Vi ti koji ljude kvalifikuju kao prljave i smrdljive. Vi koristite te… epitete kako biste se izdigli iznad svoje okoline.

- Ja tu ne vidim ništa relativno. – brecam se. – Ili smrdiš ili ne smrdiš, a ja definitivno ne smrdim.

- Pa, ima tu dosta relativnog. Vama ne prijaju ti ljudski mirisi hrane i znoja…

- Alkohola, naftalina i budji! Ljudski, ha!

- …a njima ne prijaju mirisi koje Vi koristite.

- Mislite na sapun i dezodorans, i nedajbože parfem!

Mašem rukama kao da sam videla nešto strašno.

- U kulturi u kojoj su red i čistoća vrhunsko merilo vrednosti, Vi biste bili potpuno u pravu i ti ljudi bi zaista mogli da se nazovu prljavim i smrdljivim. Ne biste imali neurotske fiksacije jer biste uverenja delili sa velikom grupom istomišljenika. Ovako ste izolovani.

- Hoćete da kažete nešto tipa najedi se belog luka i napij se rakije ako želiš da se osećaš bolje? Ako ne možeš da ih pobediš, onda im se pridruži?

- Simplifikujete. – ćuti neko vreme sa podignutim prstom prislonjenim na usta, pa nastavi sa izlaganjem. – Kult čistoće je prilično raširen u svetu, uglavnom u odredjenim zajednicama, tipa Vojske. Radjena su istraživanja na američkim vojnicima posle drugog svetskog rata koja su ukazala na to da su ispitanici više cenili svoje neprijatelje, Nemce, od svojih savezika Francuza ili Rusa, jer su ove prve smatrali za uredne, disciplinovane i čiste, a ove druge za smrdljivu, dezorganizovanu rulju.

- Volela bih kada bih mogla da kažem da ih ne razumem, ali… – krivim glavu na jednu stranu.

- U svakom slučaju, to što je neko sklon disciplini i higijeni ne može da opravda činjenicu da je odgovoran za smrt miliona ljudi, a opet, religijskim mišljenjem, došli smo do toga da kroz pranje i sprovodjenje rituala reda, ljudi imaju osećaj da su se očistili od sopstvenih zlih misli, kao što, recimo hrišćanstvo kroz obredne rituale čisti od greha.

- Bilo kako bilo, da sumiramo ovu priču, – sklapam šake. – hoćete da kažete da se ja molim pogrešnom bogu i da bih se osećala bolje kada bih živela medju američkim vojnicima iz drugog svetskog rata, jer delimo veru u red i čistoću?

Glasno se smeje.

- Eh, Jovanka, baš ste šaljivdžija. Kakva krivica Vas tišti, od čega se vi perete?

- Eto ti sad. A da sam došla ovde odišući paprikašom, zaključili biste da sam depresivna pa zapostavljam ličnu higijenu.

Pokuša nešto da kaže a ja ga prekinem.

- Doktore, ja sam ćerka bivšeg generalnog direktora javnog preduzeća, koji je bio umešan ali nikad optužen za veliki finansijski skandal. Da li zaista mislite da sam razvila osećaj krivice u kući u kojoj su posledice bile rezervisane za druge?

- Evo još jedne religiozne misli: često ispaštamo zbog grehova naših očeva.

- Bah!

- Bah.

…

- Doktore?

- Molim.

- Neću doći sledeće nedelje. Ni one tamo.

- Platili ste unapred.

- Nema veze, zadržite novac.

- Bežite?

- Jok.

- Nego?

- Idem da tražim nešto.

- Šta?

- Silno vreme koje sam izgubila.

“There died a myriad

And of the best, among them,

For an old bitch gone in the teeth,

For a botched civilisation”.

Ezra Pound

Disclaimer: Čista fikcija.

Praznične Čarolije

2009-12-30T03:53:00.000-08:00

There is a pleasure sure

In being mad which none but madmen know.

John Dryden

Danima već razmišljam o tome kako da se osvetim komšijama koji su mi izgrebali kola ključem. Zaključila sam da je kolektivna krivica jedini način, pa sada, kako uhvatim dobar trenutak, tako izvadim svežanj ključeva, izaberem onaj najduži, što podseća na šrafciger, pa rezbarim po vratima svima koji se redovno parkiraju ispred mog ulaza. Kazna će stići počinioca, ostali su kolateralna šteta – žao mi je.

A htela sam da zakopam ratnu sekiru do daljnjeg, stvarno sam htela, ali sam pre neki dan, ono kada je bilo posebno toplo, ujutru zatekla svoju moderno-belu haubu prelivenu ljubičastim kašastim voćnim sokom, koji se u toku noći fino skorio. Razume se da iz principa nisam ni razmišljala o opciji da platim 500 dinara servisu za pranje, pa sam posle posla, uprkos upozorenjima bolje polovine da kola ne valja prati svojeručno, oterala Ibizu kod mame i tate u dvorište, uzela crevo i bacila se na ribanje. I dok sam tako trljala odvratnu, šećernu masu, koja mi se lepila za ruke, odlučila sam da, ne samo što ću svima da se fino iživim ključem po vratima, nego bogami neću štedeti na najkvalitetnijem sokiću sa pulpom.

***

Moj neprimereno mladji brat je položio vozački ispit, i nakon dugog i bolnog boksovanja sa roditeljima dobio je novog Smarta. Ukazao mi je posebnu čast da budem prva koja će se voziti s njim, prilikom odlaska u Ušće, gde smo se dogovorili da idemo kako bi on izabrao svoj novogodišnji poklon.

Ceo dan sam bila prestravljena. Ajde što možemo nas dvoje da poginemo, ali kako će se osećati naši roditelji, naši baba i deda ako nas nadžive? Da li će se moj muž ponovo oženiti? I ako hoće, ko će mu biti nova žena? Ko bi mi sve došao na sahranu? Da li bi plakali? Iskreno? Da li bi me kremirali, kao što sam zahtevala, ili bi se oglušili o moju volju? Još gore, da li bi doveli popa da mi održi opelo, iako sam to izričito zabranila?

Moram da se setim posle praznika da kažem svom psihijatru da opet fantaziram o sopstvenom pogrebu. To se redovno ponavlja u ovo doba godine.

Ali o čemu čovek može da razmišlja kada treba da se vozi sa naloženim klincem početnikom u nečemu što izgleda kao tuna-konzerva na 4 točka? Dok je došlo veče, bila sam već izbezumljena.

Cimne bata mene kada je stao ispred ulaza, ja izadjem, udahnem duboko, pogledam u zvezdano nebo iznad svoje glave možda poslednji put, pa se nasmešim hrabro i ubacim se u suvozačevo sedište.

- I, kako te služi ovaj tvoj Smrt? – frojdovski grešim.

- Smrt, bratori, jebe keve. – smeje se on, misleći da sam se namerno našalila. – Veži se, polećemo.

Fuck.

***

Pametni su bili oni koji su smislili da u lift koji vodi od garaže do prodavnica u Ušću postave ogledala. Pošto sam se preznojila nekoliko puta na putu do tamo, moja, napornim radom ispravljena kosa počela je da se kovrdža, a oči, jošuvek izbečene od straha, izgledale su posebno naduto i umorno. Sve u svemu, zaključila sam da podsećam na pokislog pacova i da moram da kupim nešto da me osveži. Možda ešarpu u drečavoj boji, da je omotam oko vrata kako bi odvraćala pažnju sa mojih podočnjaka.

Kako ne bih gledala u ogledala, proverim mobilni i vidim propušten poziv od Mire. Ako ste čitali Avenger triologiju, znate da je Mira moja drugarica koja radi u DS-u, koja je u vezi sa svojim bivšim šefom iz stranke, i koja se nikad ne javlja na telefon. Ne samo što se ne javlja kada je zovete nego i sama nikad ne zove, te zaključim da je u pitanju hitan slučaj i okrenem je odmah.

- Edesi? – veselo će ona.

- ……u Ušću. Što?

- E i ja sam u Ušću, dodji u Women’s Secret, imam nešto da ti saopštim.

Pošaljem batu da si nadje poklon, sa sve mojom Maestro karticom u džepu i PIN kodom zapisanim u mobilnom telefonu, pa nemareći za svoja materijalna dobra u rukama neodgovornog tinejdžera, pojurim u Women’s Secret gde me sačeka Mira sa osmehom u stilu Češirske mačke.

- Udajem se! – vrišti ona i poskakuje kao u američkom filmu, pa mi pokazuje šaku sa sve glomaznim i krajnje neukusnim prstenom na domalom prstu.

- Za koga? – nakratko sam pometena.

- Kako za koga? Glavati se najzad razvodi! – skine prsten pa mi tutne. – Vidi, ima čak i posvetu.

Sa unutrašnje strane kič prstena piše nešto što sam pročitala kao:

- In-stiiii-tucijo moja? – podižem upitno pogled ka Miri sa dozom neverice.

- Pa da. – uzima prsten nazad dok maše glavom. – On mene tako zove. Institucijo moja. Valjda želi da kaže da sam ja za njega esencijalna kao institucije za državu.

Logično. Šta bi drugo političar mogao da napiše kao posvetu svojoj dugogodišnjoj švalerki na vereničkom prstenu? Zatvorim oči i zamislim da sam protresla glavu kako bih se dozvala sebi, pa skočim na nju da je zagrlim i izljubim.

- E pa, zvanično onda, čestitamooooo!

- Hvala, hvala. – drži mi ruke na ramenima. – Nego, htela sam da te pitam da mi budeš kuma.

Fuck.

***

- I kako ti je na novom radnom mestu? Jel dobar osećaj biti zamenik direktora? – viče Mira iz kabine dok isprobavamo donji veš.

- Super. – lažem ja dok zakopčavam brus koji me toliko steže da ne mogu da dišem. Sigurna sam da je prodavačica izmislila da broj 85B ne postoji i da je najveći koji imaju 75B.

Mira bez pitanja pomera zavesu i zagleda mi poprsje.

- Odlično ti stoji. – uzima da mi namešta bretele. Ja se borim za vazduh. – I šta kažeš, najzad si zadovoljna na poslu?

- Aha. – dahćem. – Lepo je kad ti na vizitki piše da si zamenik direktora. A i kad ti legne nešto veća plata.

Zašto ne mogu lepo da priznam da mi je plata i dalje ista a da sam zamenik direktora samo nominalno? Čemu ti silni kompleksi? Zašto čovek voli da bude važan više nego leba da jede?

- Eto, vidi kako sam ti lepo namestila. – pokazuje mi Mira svoje remek-delo.

- Izgledam kao Jelena Karleuša na posebno nadrkan dan. A i useklo mi se ovo u ledja, vidi…

- Ne izmišljaj, tako treba. – poziva prodavačicu. – Koje gaćice idu s ovim brusom?

Prodavačica donosi nešto što je bilo hit u rimskim mučilištima na teritoriji stare Judeje, u prvom veku nove ere.

- Neeeeeeeee. – odmahujem glavom. – to neće ići.

Odgurujem i Miru i prodavačicu, navlačim zavesu i oslobadjam se okova. I dok sam se oblačila zazvoni mi telefon.

- Bratori! - dernja se iz petnih žila da nadjača sve glasove u prodavnici. - Šta si beše rekla, kad gurne ovu karticu da ukucam 1232?

Sranje.

***

Na povratku kući, bata mi je dao da malo vozim Smarta. Zabavno je, ima se osećaj kao da voziš polovinu kola. Od uzbudjenja zaboravim da se prestrojim na semaforu, pa stanem na isprekidanoj liniji, čekajući zeleno svetlo, sa upaljenim migavcem, u nadi da će me neko propustiti. Taksista u Zastavi se provuče pored mene, pa otvori prozor i prodere se:

- Glupačo, prestroj se na vreme, jebo te onaj ko ti dade volan!

Spustim prozor pa odgovorim u prikladnom maniru.

- E teraj se u tri pičke lepe materine!

- Š’a si rekla? – otvori vrata i demonstrativno krene ka vozačevoj strani Smarta.

Utom moj bata, koji je visok dva metra i ima ledja kao u Minotaura izadje i uputi se ka njemu. Taksista je šokiran a i ne krivim ga – neverovatno je da toliki čovek može da stane u tako mala kola.

- E bate, izvini, bate, neću s tobom da se bijem. Sestro, izvini, gužva je, vozim ceo dan, nervozni smo svi.

Pa brže-bolje protrči sa zadnje strane, uleti u Zastavu, potpiše se gumama na beton i projuri na crveno.

Slatko smo se smejali sve do kuće.

***

Na parkingu zateknem bolju polovinu.

- E, otkrio sam ko ti grebe kola.

- Ko?

- Onaj čiča sa trećeg sprata. Onaj baksuz što posipa decu vodom sa terase, kako se zove?

- Milutin?

- Da, Milutin.

- Pa on ni nema kola.

- Nema, ali je ljut što mi imamo po jedna kola, plus moja službena. Kaže da nam treba oduzeti sva tri automobila, a da benzin treba da košta hiljadu dinara litar pa da vozi samo onaj ko može da plati. Mrtav je pijan, sad smo se svadjali, uhvatio sam ga kako pokušava da ti odvali retrovizor.

Blam.

Disclaimer: Sve izmišljeno, osim epizode sa taksistom i sokom na haubi.

Jovanka i Vojvotkinja žele svima srećnu Novu Godinu! Želimo vam da u novoj 2010. imate što manje posla sa smrdljivim seljacima, matorim perverznjacima, bahatim vozačima i ostalim prostacima svih vrsta. Želimo vam da vas manje nerviraju nepismeni poslovni saradnici, pokvarene kolege, nesposobne sekretarice, zli kapitalistički šefovi i njihove partijske gazde. Da ne morate cele godine da popijete ni jednu pilulu za smirenje, i da nemate potrebe da vidite psihijatra. A sreća, zdravlje i veselje se podrazumevaju. :D
Kisses!

Seksualna

2009-12-25T05:09:00.000-08:00

Jutros sam se malo duže šetala do kola, pošto sam se parkirala prilično dalje od svog ulaza. Sećate se kada su mi se komšije nabacivale snegom na kola, pa kad sam uzela ašov i razbacala sav taj sneg nazad po njihovim kolima? E pa, pre neki dan su mi izgrebali celu jednu stranu ključem. Ako ikada uhvatim skota koji je to uradio… platiću nekome da mu polomi obe ruke i noge! A do tada, primorana sam da se parkiram na početku ulice.

Dodjem do Ibize, pregledam je temeljno tražeći znake vandalizma, zaključim da nema nove štete, pa se srećna zaputim put kancelarije. Vreme je lepo, osećam se dobro, spustila sam malo prozor da struji svež vazduh, čekam da se otvori semafor i uživam.
-          A jel znaš ti kako se na engleskom kaže puši kurac? – zakrešti dečiji glas.
Okrenem se i vidim stariju seku, ili bejbisiterku, koja klinca drži za ruku, dok mu pedagoški odgovara:
-          Suck my dick.
Mislim da ne želim da imam decu.

Stignem prva u kancelariju, skuvam sebi zeleni čaj, pregledam vesti na B92 (i dalje je najčitanija vest o podnošenju kandidature za EU, i dalje su najnagradjivaniji komentari onih koji misle da to znači da smo zapravo ušli u EU), pa uzmem da pročitam mejl od špeditera.

Draga Jovanka,

Molila bih Vas da mi date Lindin mejl kako bismo ja i ona direktno mogle da
se razumemo šta jebilo sa robom.

Srdačno vas pizdravljam.

Katarina

Reply

Draga Katarina,

Linda ne odgovara na mejlove sa nepoznatih adresa. Sve potrebne informacije
o tome šta jebilo sa robom možete dobiti preko mene.

Pizdravljam i ja Vas.

Jovanka

Send

Moje nove radne dužnosti podrazumevaju slanje prazničnih čestitki poslovnim saradnicima. Sladji taj zadatak ne može biti poveren jer je prošle godine uspela da pošalje ćiriličan tekst: Срећну Нову Годину и Божић желе Вам сви из Polyforma, na adresu firme Spotless Punch u Londonu, dok je Ratko, gazda Sabre d.o.o. iz Valjeva dobio Merry Christmas and a Happy New Year from everyone at Polyform.

Srećom nikada nismo imali kome da šaljemo čestitke sa tekstom Happy Hanukkah i Ramadan Mubarak, jer smo mogli da izazovemo diplomatski incident neslućenih proporcija.

Krenem ja tako da štampam čestitke, pa ostavim one koje su gotove otvorene na stolu kako bi svi mogli da se ispotpisuju, i tako zaokupljena poslom ni ne primetim da je u kancelariju ušetao visok mladić, crne kose, dobrano crvenih obraza i svinjskih očiju. Zapravo nisam ga ni primetila dok mi, stojeći iza ledja nije podviknuo jedno:
- ZDRAVO!

Od straha se jedva okrenem da ga pogledam. Trebalo mi je par sekundi da shvatim da bi me manijak-silovatelj sigurno pre startovao nožem no društveno prihvaćenim pozdravom, ali ko normalan se šunja ljudima iza ledja, a onda na uvo grlato podvriskuje ZDRAVO?
-          Ti mora da si Jovan. – smoreno ću ja, nakon što sam shvatila da je u pitanju sestrić, pa mu nesrdačno pružim ruku, koju on sa snebivanjem prihvati.
-          Ti mora da si Jovanka. - zastane pa promumla. – Mislim, znam da nisi Sladja, pošto mi je Dragana pričala o tebi… mislim vama.
-          Hm.
Odlazim do svoje torbe iz koje vadim sredstvo za suvo pranje ruku. U doba pandemije dobra je ideja dezinfikovati se nakon svakog rukovanja. Pokazujem mu na Saletovo mesto.
-          To je Saletovo mesto, ti ćeš tu sedeti. Imaš kompjuter, štampač, papir je ovamo kod Sladje. Sladjin kompjuter se ujutru prvi pali. Ako ga ne upališ prvog, nećeš imati pristup ni lokalnoj mreži, ni internetu.
Gleda me zbunjeno, a ja počinjem da se pitam koji mu pojam nije jasan: LAN ili Internet. Sumnjičavo pokušavajući da pročitam izraz njegovog lica, nastavljam da objašnjavam.
-          Kod Sladje u folderu My Documents ćeš naći informacije o Saletovim kontaktima, na stolu su njegova neka pisanija. Raskomoti se, kuhinja je tamo, popij čaj ili kafu, pa ću ti kasnije objasniti nešto više o tvojim zaduženjima.

Nastavljam da štampam čestitke kao da u kancelariji nema nikog sem mene, dok on seda i rasprema papire sa, sigurna sam, lažnim interesovanjem, a u medjuvremenu se pojavljuju zajedno, ruku pod ruku, Sladja i Dragana. Dragana je oduševljena.
-          Vidim da ste se vas dvoje već upoznali. – prilazi pa se izgrli i izljubi sa svojim sestrićem.
Za moj ukus su se grlili predugo za ljude koji su u rodu. Nadam se da taj ritual neće ponavljati svakog jutra.
Nakon što se dobro otrljala o sestrića, okrene se Dragana ka meni da pojasni.
-          Joca je došao da se upoznaje polako sa poslom, a zvanično počinje da radi posle praznika.
Joca delfin.
-          Hm. – potrudim se da najravnijom mogućom intonacijom pitam. – Jovan će se onda potpisivati na čestitke?
-          Pa da, naravno. – odgovara ona srdačno, tutkajući mu jednu gomilicu. – On je sada član naše male firme.
Indeed. Sestrić prihvata čestitke, pa ih jako ozbiljno pregleda sa svih strana, a onda namrgodjen podigne pogled i obrati se meni.
-          Kako se ti prezivaš?
-          …Šimić. – odgovaram sa zadrškom. Čini mi se da znam kuda ovaj razgovor vodi.
-          A jel ti to udato prezime?
-          Ne, zadržala sam svoje.
Ćutimo malo pa se on nakašlje.
-          Vidim da pišeš latinicom, pa sam pretpostavio da si iz Hrvatske.
-          Ja sam iz Beograda. – odbrusim i nastavim sa štampanjem.
-          Ali tata ti je poreklom iz Hrvatske. Ili deda? Šimić je hrvatsko prezime.
Počinjem da kuljam. Pretpostavljam da sam crvena u licu, ali se trudim da zvučim smireno.
-          Ne. – štampam. – Tata mi je sa Kosova, iz sela Mušutište, opština Suva Reka. – crkni skote. – A poreklom smo iz Ivangrada u Crnoj Gori, odakle su deda Nikola i baba Jaglika sišli u potrazi za boljim životom. – podignem pogled sa štampača da vidim da li sam uspela da ga zbunim. Nisam.
-          Kako Šimić a iz Berane?
-          A pa nismo oduvek bili Šimić. – podlaktim se. – Moj deda je bio bezbednjak u Sekretarijatu Narodne Odbrane, a pre toga je pohapsio puno svojih komšija Šiptara pa je morao da promeni prezime. Nikad nisam saznala kako se ranije prezivao, on to krije kao zmija noge.
Sestrić podesi glas posebno duboko, pa nastavi sa ispitivanjem.
-          Jel znaš ti, – podigao je jednu obrvu. – da su Dražu hapsili Crnogorci?
-          Pazi, – smejem se iskreno. – skoro je izašla slika sa spiskom ljudi koji su učestvovali u toj akciji, i mogu pouzdano da tvrdim da medju njima nije bio moj Rajko.
Sestrić zausti da kaže nešto ali ga ja prekinem.
-          Nego da se mi ostavimo ovih ontogenetskih i filogenetskih priča, da ti objasnim nešto.
Vidim da mu nije milo što mu bilošta objašnjavam. Jebiga batice, sada sam ti ja šef.
-          Mi smo skoro počeli sa prodajom Colour Catchera u Tempu i Ideji. – dodajem mu primerak Colour Catchera. – Uzeli su odredjenu količinu na probu, pa ako se bude prodavalo, onda ostaje. Nego, dok se ne upoznaš sa proizvodima, kupcima, i svim zaduženjima, ti ćeš svakog dana posećivati odredjene objekte Tempa i Ideje, i kupovaćeš Colour Catcher.
-          I šta onda da radim s njim? – namršteno će on. – Da ga donosim ovde?
-          Ne. – sad dolazi mojih 5 minuta. – Vidiš, Miletova žena još od devedesetih drži zakupljenu jednu tezgu na buvljaku gde prodaje našu robu… bez PDV-a, ako me razumeš. To se pokazalo kao veoma profitabilna akcija. Elem, ti ćeš Colour Catchere koje kupiš u Tempu i Ideji, nositi na buvljak gde ćeš se pridružiti prodavcu koji tamo radi već godinama, da naučiš neke osnovne stvari o prodaji. Pred kraj radnog vremena ćeš preostale Colour Catchere da nosiš u kioske, koje drži Miletova ćerka. Evo ti ovde spisak kioska sa adresama, radnici znaju da treba da te očekuju.

Šta god da je sestrić zamišljao o svom novom radnom mestu, sigurno nije mogao pretpostaviti da će valjati robu na buvljaku. Najjači samo ostaju, ja sam ceo plan razradila sa Miletom još onda kada mi je saopštio da sam postala njegov zamenik.

Nakon što je sestrić nezadovoljan napustio kancelariju, izašla sam malo ispred ulaza da se nadišem svežeg beogradskog smoga. I tako dok sam uživala u različitim osećanjima zadovoljstva koja su polako plavila moje telo i strujala kao lak elektricitet u svim nemogućim pravcima, primetila sam kako odozgore na zemlju pada nekoliko velikih kišnih kapi i jedan iskorišćen kondom.

No poetry today.

Disclaimer: Sve same izmišljotine.

Avenger – Evolutions

2009-12-22T06:22:00.000-08:00

-          I Vi ste prestali da spavate nakon što ste u delo sproveli taj elaborirani plan osvete?
Sedim u širokoj fotelji, koja je presvučena plišom, sa sve stinim cvetnim dezenom, kao da je napravljena od bade-mantila moje pokojne babe. Ruke sam odbrambeno prekrstila na grudima a izraz lica mi je, pretpostavljam, crveno-ubilački, dok kroz zube odgovaram na glupo pitanje svog psihijatra.
-          Ne. Prestala sam da spavam one večeri kada sam se našla sa Mirom na Monzi. Od tada nisam spavala sedam dana.
-          To je fizički nemoguće.
-          Nisam htela da kažem da uopšte ne spavam, ali spavam jedan do dva sata po noći, i bromazepam mi više ne pomaže.
-          Šta mislite, Jovanka, zašto Vam se to dešava? Mislite li možda da je u pitanju čin samo-kažnjavanja? Moralna strepnja?
-          Čekajte da čujete kraj priče pa mi recite da li mislite da se – karikiram. – samo-kažnjavam.
-          Oprostite, opet sam Vas prekinuo. Nastavite, molim Vas.
Uzdišem duboko i demonstrativno. Teatralno popravljam nabore na džemperu pre nego što nastavim sa pripovedanjem.
-          Dakle, narednog jutra kada sam došla u kancelariju, Mile me je pozvao na razgovor, pa mi je detaljno prepričao svoje poslovne dogovore sa Glavatim…
-          Taj Glavati, on je beše bivši šef vaše drugarice, i funkcioner u Demokratskoj stranci?
-          Jeste. Mirin bivši šef, sadašnji dečko, zverka u DS-u, sedi u najrazličitijim odborima najrazličitijih direkcija i preduzeća. Snalažljiv jedan čovek, štonokažu sposoban. Elem, ispostavlja se na kraju da je Glavatom ispod časti da mu rodjak radi kao komercijalista, pa se Mile dogovorio da mu da moje radno mesto, a mene je, kao nagradu što sam ga povezala sa Glavatim, unapredio – pokazujem prstima znake navoda u vazduhu. – u svojeg zamenika.
-          Onda treba da Vam čestitam na unapredjenju.
-          Odložite čestitke još malo. Niste me pitali šta radi zamenik direktora u našem malom preduzeću?
-          Šta radi?
-          Sekretariše. Naime, od kako je Sladja, – vrtim vrhom prsta po slepoočnici. – naša dementna sekretarica, zaboravila da nam svima nekoliko meseci uplaćuje poreze i doprinose, Mile gleda kako da joj ograniči dužnosti i smanji platu, i sad mu se, eto, pružila prilika, pa je meni uvalio njene poslove, a pored toga, treba da izigravam njegovog ličnog asistenta, i generalno da radim sve ono što drugi ne stižu ili neće. Ja sam Katica za sve, a plata mi je, naravno, ostala ista.
-          Žao mi je što se ne osećate dobro na novom radnom mestu, ali ne vidim kakve to veze ima sa grižom savesti koju osećate što ste Draganinom rodjaku…
-          Sestriću.
-          Dobro, sestriću ste oduzeli radno mesto. Jedan čovek je ostao na ulici zbog Vas…
-          Doktore, niste me pustili da završim. Dakle, Sale, stari komercijalista je otišao, dečko koji je trebalo da bude novi komercijalista je postao sales manager, a novi komercijalista je pogodite ko?
-          Sestrić?
-          Sestrić.
-          Dakle, ništa nisam postigla, niko nije na ulici, i zašto bi me grizla savest, recite Vi meni?
-          Moralna strepnja se ne mora javiti isključivo pri prekršaju moralnih normi, to se može desiti i pri samoj pomisli na prekršaj.
-          Ali, vidite, doktore, ja ni u jednom trenutku nisam imala moralnu dilemu da li želim da napakostim sestriću ili ne. Taj gospodin je ceo svoj radni vek proveo na Vojnoj Akademiji radeći kao ćata. Jel znate vi, doktore, šta radi jedan ćata na Vojnoj Akademiji?
-          Pretpostavljam da se bavi nekakvom administracijom…
-          Ne. – odlučno ga prekidam. – Ne bavi se ničime. Vi niste radili u Vojsci, pa evo da Vam objasnim. Hvalio mi se njegov kolega da su imali jednu sobu sa krevetom, u zgradi preko puta administrativnog objekta, pa kada se kome prispava, ode malo tamo, odmori se, okrepi. Sve prolazi na Akademiji, doktore, dokle god ima nekog u kancelariji da drži stražu. E sad, taj lik koji nikada nije radio ništa, a kapljala mu je ne tako mala plata iz budžeta, u kojeg Vi i ja dajemo svoje teškom mukom zaradjene pare… dobro više ja nego Vi, pošto od Vas još fiskalnog računa nisam videla…
-          Želite fiskalne račune?
-          Ne! – vičem. – Ne želim fiskalne račune, želim da Vam stavim do znanja da ja na pun iznos svojih primanja plaćam porez, od kojeg je taj lezilebović primao platu, pa je otišao u prevremenu penziju, i sad bi da ima i penziju i da radi kod nas na ugovor. I mene treba da grize savest zbog takvog lika? Aman, jel mislite da sam idiot???
-          Jel Vi mislite da ste idiot što je njemu kapljalo iz budžeta, kako ste rekli, a Vi ste napustili udoban državni posao da radite u privatnom sektoru? Da niste možda zbog toga ljuti na njega pa su Vam potrebne sve ove racionalizacije?
-          Postoji razlika izmedju racionalizacije i objašnjenja.
-          Meni se, pak, čini da mi ovde dajete dobar odgovor zašto ne bi trebalo da Vas grize savest, ali taj dobar odgovor nije i pravi.
-          Kako Vi to znate?
-          Zato što realistične težnje Vašeg ega zamenjujete moralističkim. Kad smo već kod toga, godinu dana dolazite kod mene i uporno odbijate da pričamo o moralu. Jeste li sada spremni da mi kažete kako Vi vidite sebe na moralnoj skali?
-          Doktore, ja nemam običaj da pravdam svoju moralnost nikome pa ni sebi. Vladam se nezavisno od tudjih pritisaka, pa čak i od sopstvenih.
-          To je malo pompezna izjava čak i za Vas. – iznenadi me on. – Samo 3% ljudi dostiže takav nivo moralnog razvoja da može da se ponaša autonomno, a kako bi se to postiglo, ličnost mora da razvije odredjene kognitivne funkcije, razdvaja moralni od legalnog aspekta, teži ka univerzalnim etičkim pravilima…
-          Antigona?
Doktor se smeje.
-          Antigona. Osobe ženskog pola se najčešće zadržavaju na moralnom nivou igranja dobre uloge, i, izvinite, ali moram da Vam kažem da smatram da ste i Vi tu negde. Verujete da ste moralno nezavisni, a grize Vas iznutra to što ste bili loša devojčica.
-          Vama je baš stalo da dokažete da me grize savest?
-          Meni je stalo da Vam pomognem da povratite zdrav san.
-          Ja bih sigurno bolje spavala kada biste mi prepisali Ksanaks.
-          A ja Vam nikako ne bih prepisao lekove koji bi Vam pomogli da ugušite svoju savest.
-          Znači i dalje ne date lekove?
-          Ne dam.
Ustane kako bi mi pokazao da je naš razgovor završen, ispravi nabore na svojim penzionerskim pantalonama, pa prekrsti ruke.
-          Ja vidim da meni nećete priznati da osećate grižu savesti, ali Vam savetujem da, kada budete sami, porazmislite malo o toj temi. Ne morate ni sebi ništa da priznate, često je samo obraćanje pažnje na odvijanje psihičkih procesa dovoljno da dovede do pozitivne promene.
Kada sam stigla u svoju ulicu, čekala sam deset minuta da se dve ćurke u kolima bez zimskih guma parkiraju na snegom prenatrpano parking mesto, a da nisam nijednom pritisla trubu. Nisam im ni signalizirala dugim svetlima, samo sam sedela tako, strpljivo dok mi je motor grickao gorivo. Te noći sam spavala kao zaklana.

Thus conscience does make cowards of us all

Shakespeare, Hamlet

Disclaimer: I likovi i priča – sve same izmišljotine.

Avenger – Secret Societies

2009-12-20T02:14:00.000-08:00

Ako ste čitali tekst pod naslovom Peace Like A River, sigurno znate da je Mira moja drugarica koja već godinama radi u DS-u, koja je dogurala do mesta savetnika u Narodnoj Skupštini, i koja je patološki lažov. Ono što ne znate o Miri je da njen bivši šef iz stranke, sa kojim je ostala u prisno dobrim odnosima, za malu novčanu nadoknadu namešta tendere i zapošljenja po stranačkoj liniji. Mira takodje nema običaj da se javlja na telefon, pa na putu kući svraćam kod babe i dede, i sa telefona u babinoj sobi, zovem je na mobilni. Javlja se i ćuti.

Znam taj trik, naučio me deda, matori špijun, da kadgod sumnjam da me može zvati neko s kim ne želim da razgovaram, podignem slušalicu i ne kažem ništa. Uglavnom se onaj drugi zbuni, pa počne da viče: Halo! Halo! Onda već možeš da doneseš neke pretpostavke na osnovu glasa. Dakle ćuti Mira, ćutim i ja, pa mi spusti slušalicu.

Znam Miru bar trista godina, radoznala je kao mačka iz poslovice i kada me je par sekundi kasnije pozvala sa svojeg kućnog broja na fiksni, nisam bila nimalo iznenadjena.

- Aaaa, to si ti, – konstatuje ona razočarano. – mislila sam da imam progonitelja.

- Radije bi razgovarala sa progoniteljem nego sa mnom?

- Ma ne, nego… na sastanku sam nekom, velika je gužva, imamo neke strane goste u centrali…

- Zovem te poslovno. – prekidam je pre nego što se zapetlja. – Treba mi komercijalista koji vam je bolesno lojalan i tender.

Tišina.

- Jel možeš za pola sata da budeš na Monzi?

- Naravno.

Pošto smo Monza, ja i baba i deda svi u jednakostraničnom trouglu od 500m, stižem prvo kući da se presvučem u prikladno skupu odeću, popravim šminku i odvezem se do parkinga kod Hotela Jugoslavija. Od dežurnih Cigančića ni traga ni glasa, izgleda da je i njima hladno, pa odsedim u kolima još jedno deset minuta, pre nego što se zaputim ka mestu sastanka. Mira će i onako kasniti još minimum toliko.

Sednem i veoma neinventivno poručim čaj od mente, da se ugrejem, a onda čekajući kako Miru, tako čaj, uzmem pomno da proučavam sadržaj menija. U nekom trenutku, nervozna što ni čaja ni Mire nema, podignem pogled, kad za stolom preko puta mene, sedi ćelavi gospodin iz Audija, koji mi je pritekao u pomoć onomad kada me je umalo pretukla brkata seljanka. Nasmeši se on meni, nasmešim se ja njemu, pa zaronim glavu nazad u meni naizmenično psujući kako Miru, tako konobara.

- E da i tebe jednom vidim a da nisi u nevolji. – on stoji ispred mog stola, sa sve dva metra visine i circa 120 kila, sevajući belim zubima i ćelom.

- Ko kaže da nisam u nevolji? – pružam ruku, pa demonstrativno sedam nazad, a on mi se, nepozvan, pridružuje.

- Jel treba da se umiješam? – karikira crnogorski akcent.

- Ma ne, bre. – hvata me panika. – Šalila sam se.

- Hteo sam da te pozovem da nam se pridružiš, – pokazuje na sto za kojim sedi još jedan ćelavi grmalj i par gnjida u odelu. – al sam siguran da kapiraš da društvo nije baš prijatno.

Zaustim da kažem nešto pametno kad čujem jedno:

- Ćao. – Mira zbunjena stoji iznad nas dvoje, a konobar pokušava da se probije do mene i isporuči čaj. Gde su bili kada su mi trebali?

- Ovo je moja drugarica, Mira. – pokazujem ćelavom gospodinu na Miru kao da je inače ne bi primetio.

- Željko. – obraća se njoj dok ustaje pružajući joj ruku. – Onda, ostavljam vas dve dame da se ispričate. – gura ruke u džepove i udaljava se polako.

- Prijatno! – opčinjeno dobacuje Mira dok gleda u njegovom pravcu i istog trenutka kada je seo za sto sa drugim ćelavcem i parom gnjida, ona počne da šapuće. – Otkud ti poznaješ Željka Martinovića?

- Otkud ti znaš Željka Martinovića? – shvatam da treba da krijem činjenicu da ipak ne poznajem Željka Martinovića.

- Dolazio je kod mog bivšeg šefa za neke ateste za Natural Wealth, on je uvoznik…

- Znam, – lažem. – i general manager u onom dijagnostičkom centru, kako se zove…

- Euroremedix, bolnica i dijagnostički centar. – naginje se konspiratorno ka meni. – Mafija, Džo, stoji iza toga, mafija.

- Logično. Koji bi pa pošten doktor imao kapital da otvori celu privatnu bolnicu? – ujedem se za jezik pošto Mirin tata, kardiolog, ima privatnu polikliniku. – Mislim celu, celcatu bolnicu sa sve magnetnim rezonancama i sve to tako….zajedno. – mašem rukama da dočaram utisak puno stvari na gomili.

- Ma da bre, ne možeš da zamisliš koliko košta jedna magnetna rezonanca i to polovna, nego, šta je to izmedju vas dvoje, gledao te je onako…

- Ajd ne seri, Miro. – brecam se dok stvar nije otišla predaleko. – Znaš dobro da nisam u fazonu.

- Ohohohohohohoho, znači ima neeeeštooooo. – podvriskuje ona srećno dok joj konobar servira ogroman slatkiš po nazivu Monza Tower.

I ja bih jedan Monza Tower, ali me je sad sramota da naručim sladoled posle čaja. To jednostavno ne ide. Umesto toga, zavaljujem se ledjima uz naslon fotelje i prenaglašeno sarkastički odgovaram Miri.

- Ma da, Miro, jeeeeste, u krevetu sam sa crnogorskom mafijom. Ajde sada da razgovaramo o poslu. – menjam ton. – Reč je o sledećem. Dragana dovodi u firmu svojeg sestrića, radikala, koji nema pojma sa poslom koji treba da obavlja, a ja bih da ga zamenim nekim ko je ipak malo umerenije politički orijentisan.

- Zvala sam… – trpa u usta punu kašiku čokoladnog preliva. – Glavatog… – bivšeg šefa. – čim si mi rekla da ti treba komercijalista i to… probaj ovo Džo, ovo je neverovatno! – gura mi kašiku punu sladoleda ispod nosa, a ja je odgurnem, kako bih se rešila iskušenja. – Kako si dosadna. Elem, kaže Glavati da baš imaš sreće pošto njegovom rodjaku iz Kragujevca treba posao, a što se tendera tiče, zajebi to, imamo za tebe Tempo. Naravno, trebaće da se podmaže, ali ne previše.

- To se podrazumeva. – osećam se kao u sred scene iz Kuma. – Mile je ozbiljan poslovni čovek. Sigurna sam de će tu biti nečega za Glavatog a i za tebe.

- Mmmmm. – odmahuje ona glavom. – Nije za nas nego za…

- Stranku. – završavam joj rečenicu dok satire poslednje zalogaje Towera.

Prodaja raznih sitnih gluposti koje mi valjamo u svojim maloprodajnim objetima opala je značajno od kako su na scenu stupili hiper-marketi. Veći deo naših lokala sad iznajmljujemo, dvema bankama, jednoj kockarnici i fast-food piceriji, a Mile već godinama vapi za šansom da plasiramo Colour Catcher u Rodić ili Ideju, u čemu nas je preduhitrio Dr. Beckmannov Lovac na Boje, koji se i onako ne prodaje bogznakako, pa niko nije zainteresovan za proizvode konkurentske kuće.

- To za Tempo, to je super ideja, – srčem čaj od mente. – nego, ja bih to Miletu predstavila tako da je zapošljavanje tog rodjaka tvog bivšeg šefa protivusluga. Mi zaposlimo dečka, vi nam sredite sa Tempom za Colour Catcher.

- Cool. – klima Mira glavom, ostavlja činiju u kojoj je nekad bio Monza Tower i zadovoljno se hvata za stomak, kriveći glavu kako bi mogla što bolje da vidi mog ćelavog komšiju za susednim stolom. – I ti mi središ dejt sa Martinovićem, a? A? – gura me laktom. – Ako vas dvoje niste u šemi, naravno.

- Nismo u šemi, nemaš problema za dejt. – progutam knedlu. – Naravno, ako se on složi.

Ja sam neopevani lažov.

Nakon što sam Mileta poslala u Absint gde ga je na poslovnim razgovorima čekao Glavati, zaputila sam se ka parkingu kod Hotela Jugoslavija gde su me čekala moja promrzla kola, a pored njih trojica Cigančića.

- Daj neki dinar!

- Dala sam vam prošli put, smarate. A i niste mi sačuvali mesto.

- Daj neki dinar nemo da te tera maler. – viče jedan dok drugi u ruci drži polu-izduvanu loptu, koju pokušava da zapali. Treći puši. Nemaju 15 godina zajedno.

Dajem im 100 dinara, oni se bune da to nije dovoljno, i dok napuštam parking jedan od njih pokušava da pogodi Ibizu zapaljenom loptom. Promašio je, haha!

Cele noći nisam spavala razmišljajući o tome šta će se desiti na razgovorima u Absintu. Nije pomoglo ni 1.5 mg bromazepama, kojeg sam popila znajući da ću biti previše uzbudjena. Kakogod da se ova priča završi, ja se ponosim sobom, jer sam na Draganine provokacije odbila da reagujem afektivno. Nisam se čak naljutila ni na Cigančiće kojima sam platila 100 dinara da proverim kako kolima izbegavam great balls of fire.

Moram u subotu da se pohvalim svom psihijatru. Mislim da sam napredovala kao osoba.

To be continued…

I’m so tired I can’t sleep

I’m a liar and a thief

I sit and drink Pennyroyal Tea

I’m anemic royalty

Disclaimer: Ovo je sve veoma izmišljeno.

Avenger – the Beginning

2009-12-16T13:50:00.000-08:00

Jutros prilazim svojoj Ibizi, očekujući da tamo gde sam je ostavila nadjem kola prekrivena debelim slojem snega, kad ono, umesto nje, stoji belo brdo. Naime, izgleda da je svako od komšija, dok je otkopavao svoj auto, iz nekog razloga, sneg nabacivao na moj. Ko mi kriv što ih nikad ne zovem na kafu.

Vratim se nazad po ašov, kojeg je bolja polovina, uz podsmeh i pitanje «Jesi li ti normalna, zašto nosiš ašov u kolima?» letos, bez pitanja, izvadio iz mog gepeka. Opsujem bolju polovinu nekoliko puta dok sam preturala po ostavi, pa sa ašovom u ruci, a uz zvuke njegovog gromkog smeha iza svojih ledja, zalupim mu vrata ispred nosa, ne pozdravivši se.

Čim sam se dala na otkopavanje, osetila sam iznenadan i neočekivan nalet elana. Da li se u meni aktivirao gen udarničkog poleta (moja baba je sagradila Novi Beograd svojeručno) ili sam jednostavno morala velikom brzinom da kopam kako bih se zagrejala, ne znam, ali kola su bila očišćena i otkopana u rekordnom roku, eto vam ga na, komšije!

Sednem u vozačevo mesto, spustim ručnu, ubacim u rikverc, odvalim po gasu i uz odvratan zvuk i klizanje izletim na ulicu. Kočnica!!!! Malo je falilo da udarim u kola preko puta, srce lupa kao u zeca, osmeh je na licu. Taman sam počela da osećam kandže depresije zbog nedostatka uzbudjenja, izazvanog zabranom nasilničke vožnje, koju sam toliko volela, kad pade tona snega i zakomplikova mi život. Eto meni zabave.

Nameravala sam da krenem napred, al ispred mene, u nečemu što izgleda kao scenografija iz Doktora Živaga, jedan pored drugog, stoje zaglavljeni jedan Volvo i jedan Audi.

Nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja da se izmigolje, izadje baja iz Volvoa pa uzme da gura Audija. I dok sam otvorenih usta gledala takav nesebičan akt solidarnosti u svojoj rodjenoj ulici, krene Audi ka meni, i kroz šoferku vidim da je za volanom ćelavi gospodin koji mi je svojevremeno spasao čast pred brkatim seljom i seljankom u Jugu. Shvatim da šanse da se zaobidjemo nema, te da ću morati da vozim u rikverc dobrih dvesta metara, sa sve letnjim gumama na zadnjim točkovima. Superiška.

Krenem malo unazad, Ibiza malo zanese, vidim da ću se fino očešati o kola s leve strane, pa se vratim malo unapred, ispravim, pa opet unazad. I tako nekoliko puta, dok nismo došli do šireg prostora sa ugaženim snegom, gde je on prošao pored mene, zastao i spustio prozor.

- Ja mislio da ne umiješ da voziš u rikverc. – uhvatile ga emocije, prešao na rodni akcent.

- Muka čoveka na svašta natera, a na muci se poznaju junaci. – rečem ja pa mu brže-bolje mahnem i nagazim na gas da pobegnem dok se nisam našla u situaciji da objašnjavam da sam udata, i dobijem odgovor da je i on oženjen, te burma ne smeta.

Valja, u životu, biti kadar stići i utjeći i na strašnom mjestu postojati, al ja bogami, ovo treće nisam još savladala.

Srećnu zbog toga što se neko drugi osim pijanih radnika interesuje za mene, nije uspela da me obeshrabri ni činjenica da sam do posla, hrleći sa 20km/h, stigla sa 45 minuta zakašnjenja. Nije me pogodilo ni to što sam parking mesto tražila 30 minuta, vozeći po «očišćenim ulicama prvog prioriteta» prepunih snega i leda – Ibiza, terensko vozilo, gazi snežne brežuljke i ledene sante kao od šale. Nisam se iznervirala ni kada sam ušla u kancelariju, gde me je sačekao sledeći dijalog izmedju Sladjane i Dragane:

Sladja: Jao, danas nam je u gradu Maksim Ferhagen, koje li će ulice da zatvore, pička im materina ona kretenska!

Dragana: Ko je taj Maksim?

Sladja: Holandski ministar, koji nam odlučuje da li ćemo u Evropu ili ne.

Dragana(setno): Eeee, hoće li se sad naći još jedan Gavrilo Princip?

- Što, malo vam je bilo dva svetska rata pa se nadate trećem? – izlanem se, u potpunom nedostatku voljnih procesa, a Dragana me, s prezirom pogleda, i ne udostojivši me odgovora na postavljeno pitanje, objavi.

- Jel znaš da je Sale otišao iz firme?

Da mi je neko, pre godinu dana, rekao da će me preplaviti očajanje ako nas Sale, polu-pismeni komericijalista na terenu, napusti, slatko bih mu se u lice nasmejala.

- Zašto? – pitam, trudeći se iz petnih žila da se tuga i razočaranje ne naslute u mom glasu.

- Idu za Ameriku, žena i on. – recituje ona podsmešljivo. Sigurna sam da je ovaj dijalog vežbala dok se vozila na posao. – Žena je dobila posao u pogrebnom preduzeću koje vodi njen rodjak, a on će da čuva decu dok se ne snadje.

Dragana i Sladja prasnu u smeh, verovatno zbog toga što je Sale sada degradiran na nivo bejbisiterke.

- I, šta ćemo sada, ko dolazi umesto njega? – nezainteresovano, Jovanka, treba da zvučiš nezainteresovano.

- Moj sestrić. – trijumfalno će Dragana. – Jovan.

- Vojno lice?

- Nije više u službi.

- Aha. A jel ima on nekog radnog iskustva u prodaji ili se nadate da brzo uči?

- Šta tu ima da se uči? – Dragana više ne gleda u mene, već užurbano klikće mišem po ekranu. Nos joj se nekontrolisano zbrčkava kao u poludelog hrčka.

- Eh, Dragana, – javlja mi se pokvarena misao. – ako neko dobro poznaje vojna lica, to sam ja, i mogu odgovorno da tvrdim da još nisam upoznala oficira koji bi umeo nešto da proda. Ali dobro, ti garantuješ za njega, videćemo.

Pravim se da čitam poštu. Nisam sigurna da li sam nesrećna zato što je Sale otišao u svoju obećanu zemlju dok ja čamim ovde, ili zato što sam ostala bez saveznika u borbi protiv radikalskih vetrenjača. Počinjem da osećam mržnju prema Dragani, u toj meri da mi smeta da je čujem kako kija ili trese nos. A zaista proizvodi odvratan zvuk kad obavlja te radnje. Trese nos kao vremešni penzioner, a kija, onako, visokom frekfencom, kratko, nekoliko puta za redom. Kad opali rafal, padne mi mrak na oči, osetim težinu u želucu, a desna ruka krene sama od sebe da podrhtava.

Fantazije o osveti su odraz svesti o sopstvenoj nemoći, kaže moj psihijatar, ali ovog puta, čini mi se da se neću zadržati na fantaziranju.

To be continued…

Two households, both alike in dignity,

In fair Verona, where we lay our scene,

From ancient grudge break to new mutiny,

Where civil blood makes civil hands unclean.

Shakespeare

Disclaimer: All characters and events in this story are fictional. Any resemblance to actual events, or persons living or dead is purely coincidental.

Jovanka na Kauču

2009-12-10T05:48:00.000-08:00

-         Nomen est omen, – nadobudno recituje moj psihijatar kojeg plaćam 30 evra sat, četiri sesije unapred. – Jovanka jel znate šta to znači?
Znam. Latinski sam učila četiri godine u školi. Scio. In schola IV annos linguam latinam didici.
-         Nemam pojma, recite mi Vi.
-         Ime je sudbina, kažu stari Latini. Kako ste Vi dobili ime?
-         Po Jovanki Broz.
Tišina.
-         Jeste li sigurni?
-         Apsolutno. Ime mi je dao deda, po partijskoj dužnosti. Sad, od kako je postao vernik i demokrata, tvrdi da je to bilo po Jovanki Orleanki, ali on je patološki lažov, na njegove izjave se ne vredi obazirati.
-         A Vi, Jovanka? – čovek voli da ponavlja moje ime. – Po kome biste Vi preferirali da su Vas nazvali?
-         Sigurno ne po Brozovici, mada nemam ništa lično protiv žene. Ni protiv muža joj pokojnog, odmah da Vam kažem. Moja porodica je sve što ima dobila od komunista, i stanove i funkcije i status. Da partizana nije bilo, moj deda bi ostao u selu Mušutište, opština Suva Reka. Pobili bi nas Šiptari ‘99. ili bismo bili izbeglice danas. Ne bih da ujedam ruku koja me je odhranila… nego, nekako je romantičnije da kažem da sam ime dobila po Jovanki Orleanki.
-         Eeee, tu Vas čekam, Jovanka. Mene, od kako smo prvi put ovde razgovarali, od kada ste mi izneli svoje frustracije, asocirate na mladu devu u ratničkom oklopu, koja na bojnom polju maše mačem uz ratne pokliče.
-         Jovanka Orleanka se nije borila, ona je samo, bukvalno mlatarala mačem i pravila mnogo buke. Bar tako kažu knjige istorijske.
-         A Vi? Da li se vi zaista borite ili samo, kako ste rekli, mlatarate mačem i pravite puno buke?
-         Vidim na šta ciljate, – smejem se. – ali to je mnogo apstraktno za rano subotnje jutro.
Čovek je sadista, uvek mi zakazuje sastanke u devet sati subotom.
-         Dobro, Jovanka, o čemu biste želeli da pričamo? Kako je na poslu?
-         Odvratno. Uhvatila sam sebe kako priželjkujem da dobijem svinjski grip kako bih imala razlog da se nedelju dana ne pojavljujem u kancelariji.
-         Postoji u izvesnog tipa neurotične ličnosti…
-         Svesna želja za oboljenjem, kao izbavljenjem iz neprijatne situacije. Ne umem da rešim svoje probleme, pa bežim u bolesnički krevet. To je infantilno i autodestruktivno, znam, već smo to pokrili. Nekoliko puta. I kod Vas i kod Vaših prethodnika.
-         Dakle regresirate! – malo fali da upre prstom u mene.
-         Jeste, bogami, regresiram, i ne samo to nego sam počela da zloupotrebljavam bromazepam.
-         Otkuda Vama bromazepam, nisam Vam to prepisao?
-         Doktore, mnogo ste naivni. Cela nacija je na lekovima za smirenje, a sigurna sam da nemaju baš svi po recept. – prekinem ga pre nego što je zaustio da pita. – Nisam ga nabavila na crno, prepisao mi pulmolog, za slučaj da imam ozbiljan napad astme. Taj čovek me, inače, ubedjuje da je moja astma psihičkog porekla, kaže da bi trebalo da budem na ozbiljnijim medikamentima. – lažem.
-         A je li on Vama uradio sve potrebne analize kako bi mogao da dodje do zaključka da je u pitanju psihička etiologija?
-         Aha.
Sad igramo poker. Već duže vremena slušam o Ksanaksu. Moja tetka, koja je psihijatar, ga je prepisala samoj sebi. Zove ga Srećko. I ja želim biti srećna.
-         A Vi, da li Vi mislite da Vam je potrebna medikacija?
-         Nije pulmolog jedini. – iznosim velike topove. – Dermatolog mi je rekao da je moja rozacea isto na nervnoj bazi, ginekolog kaže da se ciste po jajnicima javljaju od stresa, a bogami, imam i migrene… i iritabilna creva i pojačanu želudačni kiselinu!
-         Imam, imam, imam, imam! Jovanka, zašto bolesti posmatrate kao imovinu?
-         Jao doktore, čitala sam i ja Froma, Imati ili Biti, nemojmo o tome.
-         Pa Vi ste izabrali temu! – uspela sam da iznerviram svog psihijatra, ja sam genije.
-         Jel date lekove ili ne?
-         Kakve lekove?
-         Ksanaks.
-         Ma odakle Vama ideja da Vam treba Ksanaks??
-         Moja tetka uzima Ksanaks i srećna je.
-         Vaša tetka je veliki profesionalac i ozbiljan čovek, ne verujem da uzima Ksanaks da bi bila srećna, već zato što za to postoje kliničke indikacije.
-         Pa nije li opšti koncenzus da je cilj kojem svi težimo sreća?
-         Od kada Vi težite opštim ciljevima?
-         Ne date Ksanaks?
-         Ni pod razno.
Tišina.
-         Koliko dugo uzimate bromazepam?
-         Par meseci.
-         PAR MESECI STE NA BROMAZEPAMU???
-         Ma ne. – odmahujem rukom. – Par meseci uzimam kad ne mogu da spavam, tri-četri… pet puta mesečno, po 1.5 miligram, u iregularnim intervalima.
-         Dobro. – odahne on. – To je još najbenignija varijanta. Vi to nećete prestati da radite?
-         Ni pod razno. Jel nam je isteklo vreme?
-         Ne. Imamo taman dovoljno da Vas pitam kako Vaša agresija ovih dana.
-         Moja agresija je posledica prenapumpanog osećanja sopstvene važnosti kao i pogrešnog uverenja da mi svi duguju poštovanje.
-         Nisam Vas pitao da mi recitujete pesmice, nego da mi kažete da li ste imali napade besa ovih dana?
Naprežem se da se setim najskorijeg.
-         Evo, juče izlazim iz kancelarije, idem ka parkingu, gledam svoja posla, kad primetim da par centimetara iza mene ide pijani radnik, koji gleda u moju pozadinu, pa mi se približi… onako… da zaprlja moj privatni prostor…
-         Zašto je u Vašim pričama uvek neki pijani radnik ili smrdljivi prostak?
-         Zaboravili ste brkatog seljaka. Hoćete da čujete priču?
-         Podijum je Vaš.
-         Elem, nagne se on ka meni i promumla: Maaaaaajko moja, vidi kakva pićka!
Doktor se iz petnih žila trudi da ostane ozbiljan.
-         I ja, naravno, krenem da vrištim: Ma more marš u pizdu materinu, skote jedan, prljavi, kako te nije sramota? A on meni: A što sramota, seko, to je prirodno. I tako je vikao za mnom: to je prirodno, to je prirodno, dok nisam ušla u kola. Doktore, nije zdravo potiskivati osećanja, slobodno se nasmejte.
Doktor se smeje.
-         I kako ste se osećali nakon što ste ušli u kola?
-         Sasvim prirodno. Čovek je bio u pravu.
Još 30 evra ode u nepovrat.

Why, look you now, how unworthy a thing you make of me!

You would play upon me, you would seem to know my stops,

You would pluck out the heart of my mystery

You would sound me from my lowest note to the top of my compass

***

Do you think I am easier to be played on than a pipe?

Call me what instrument you will,

though you can fret me,

you cannot play upon me.

Shakespeare, Hamlet

Jovanka u raljama Parapsihologije

2009-12-10T03:24:00.000-08:00

-         Jovanka, opet si namrštena! – zblanuto me gleda Sladja, dementna sekretarica, jutros kad sam ušla u kancelariju.
-         Kako ne bih bila kad sam pola sata čekala na parking – vrištim ja i lupam vratima. – a onda me je neki idiot izjebao i uleteo ispred mene na prvo upražnjeno mesto! PO-pizdela sam!
-         Ja stvarno ne znam zašto se ti puniš negativnom energijom, truješ se mržnjom. – pokušava ona da me spasi. – Treba samo sebi da kažeš da te se to ne tiče i da nastaviš sa svojim životom.
-         Hvala, Sladjo, na savetu, ali bojim se da to kod mene ne bi upalilo. – uzvraćam i sedam za kompjuter, očiju prikovanih na ekran, u očajničkim pokušajima da sprečim nastavak razgovora.
Sladja mi prilazi i stavlja ruku na rame. Zgrožena sam.
-         Jovanka, – saginje se kako bi mogla da me pogleda u oči. – ti moraš da upoznaš sebe, kako bi znala šta je to u tebi što izaziva nezadovoljstvo i nesreću, a onda da radiš na tome da iskoreniš te osobine.
10, 9, 8, – čekaj bre, otkad ja brojim?
-         Sladjo, ja sa svojih trideset godina jaaaaako dobro poznajem sebe, i ne trebaš mi ti da mi prosipaš sokratovske izreke, a još manje želim da iskorenim svoje mane. Ja svoje mane volim, one su integralni deo moje ličnosti, te ako ti se ne dopadaju, ne moraš da razgovaraš sa mnom, ok?
-         Eto vidiš – nastavlja ona neumoljivo – kako je to loše za tvoje živce. To negativno utiče na tvoje zdravlje. Dalek je put pred tobom, mladunice moja.
-         Izvini, stara i iskusna koko, ali nisam raspoložena za istočnjačku filozofiju od ranog jutra pa bi mogla da me ostaviš na miru. Ljubazno te molim.
-         Kakva filozofija! – sad će ona već prezrivo. – Pa to je čista psihologija.
-         A je li, jesu te tu psihologiju učili u pravno-birotehničkoj školi, ili si je savladala iz ženskih magazina? – sikćem. – I od kad ti mene toliko dobro poznaješ da imaš dovoljno materijala da me profilišeš?
Upliće se Dragana, egocentrična finansijska direktorka sa mozgom svrake i odećom pomahnitalog papagaja.
-         Jao Jovanka, zašto moraš da budeš takav namćor? Sladja samo želi da ti budeš srećna i zadovoljna kao ona…
-         Ja ne moram da budem namćor – procedim kroz zube. – Ja hoću da budem namćor. Molim vas da pravite razliku.
Dragana i Sladja se zgledaju i prave grimase. Potom odlaze do kuhinje gde šapuću nešto i smejulje se. Ima dana kada mi je jako žao što nisam muško, i pripadnik mafije.

*********************************************

Već danima pratim razvoj vesti o odmrzavanju prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU. Nakon dva dana na udarnom mestu na Info stranici B92, ova vest ima samo 72 komentara, za razliku od vesti o ukidanju viza, koja je imala 330 komentara. Srbi su neshvatljiv narod, nikada mi neće biti jasni. Evo na primer, Sale, polu-pismeni komercijalista na terenu, koji je 90ih došao u Beograd iz sela u okolini Knjaževca i kupio diplomu Više Trgovačke škole, glasa za LDP i misli da Srbija treba da postane 51. američka država. Dragana, finansijska direktorka, iz stare beogradske porodice, regularno diplomirala na Ekonomskom cum laudae, je zadrti radikal sa Rusijom iz doba hladnog rata u srcu.
-         Brankica ovo, Brankica ono! – sikće Dragana. – Sad je ona kao nešto mnogo hraaaabraaa.
-         Naravno da je hrabra! – viče Sale. – Kad u ovoj zemlji nema ko da se obračuna sa huliganskim ološem, bar imamo novinara kao što je ona da poKAže šta je pravo novinarstvo i hrabrost.
-         Ma jes hrabrost. – prezrivo će ona. – Tako bih i ja mogla da me štiti Boris Tadić. I jesi videla? – okreće se ka Sladji za podršku. – Uhapsili su neku jadnu, zbunjenu decu zbog nje, poslala maloletnike u zatvor tek tako, pa jel je nije sramota?
-         Jel znaš ti Dragana, – Sale je već zapenio. – da u Ameriku deca mogu da idu na električnu stolicu ako im sud odluči da sudi kao za odRAsle?
-         Pa ŠTA? – vrišti ona. – ŠTA? Jel mi treba da radimo sve što radi Amerika?
-         Naravno da trebamo! – vrišti Sale. – To je najveća demokratija i najjači sistem na svetu, od njih trebamo da učimo! Nego od koga?
-         Jest najbolja zemlja na svetu, kad je puna debila. – Dragana je prestala da razgovara sa Saletom i sad pripoveda Sladji. – Sad mi se javila sestra, znaš da je ona u Virdžiniji.
Sladja potvrdjuje.
-         Kaže, pale dve pahulje snega i deca joj ne idu u školu. Kakve su to pičkice kad za dve pahulje snega proglase vanredno stanje!
-         Budale! – Sladja upija svaku Draganinu reč.
-         Pritom, dete im je tamo genije, a ovde nije bio ni dobar djak, ali se oni hvale kako je jako dobar. Dok moj Mirko uči po ceo dan za peticu iz matematike, njen Vukašin tamo u osmom razredu uči razlomke!
-         Razlomci u osmom razredu, pa ne mogu da verujem!
-         Jeste, jeste. Naravno, pošto je Srbin, njemu je sve to lako, on ne uči ništa i ima sve petice, a po ceo dan je na Fejsbuku, iako mu je zabranjeno da koristi internet.
-         Ko mu je zabranio da gleda internet? – Sladja ostaje otvorenih usta.
-         Pa, škola, ali su on i njegov drug, hahahahaha, crnac, naravno, našli načina kako ipak da idu na Fejsbuk.
Javlja mi se refleks povraćanja. Okrećem glavu ka Saletu koji stoji u kuhinji, i pije kafu dok mu na crvenom čelu pulsira ogromna žila. Osećam bliskost sa Saletom u ovom trenutku. Bez obzira na njegovu naivnu veru u zemlju-hrabrih-i-dom-slobodnih, zadržao je praktični duh srpskog seljaka, koji je pomahnitala gradjanština odavno izgubila.

You woke up this morning
The world turned upside down,
Lord above, thing’s ain’t been the same
Since the Blues walked in our town.

But you’re, you’re one in a million
You’ve got that shotgun shine; shame about it,
Born under a bad sign,
With a blue moon in your eyes.

When you woke up this morning everything was gone.
By half past ten your head was going ding-dong.
Ringing like a bell from your head down to your toes,
Like a voice telling you there was something you should know.
Last night you were flying but today you’re so low
Ain’t it times like these that you wonder if you’ll ever know
The meaning of things as they appear to the others:
Wives, husbands, mothers, fathers, sisters and brothers.

Samo-sažaljenje

2009-12-04T01:09:00.000-08:00

Moja bolja polovina laže da je bolestan i sedi kod kuće već nedelju dana bez valjanog razloga. Svako jutro kad mi zazvoni alarm na mobilnom i prinudjena sam da napustim topli krevet, pogledam njega kako blaženo spava, i dodje mi da ga probudim, onako, iz čiste ljudske zlobe.
Znam da laže zato što sam primetila da mu je u jednom trenutku navodno toliko loše da ne može da ustane iz kreveta, a u drugom čisti i aranžira svoj orman sa alatom. Takodje znam da je doktor, koji mu je otvorio bolovanje, dugogodišnji prijatelj njegovog oca i da mu duguje uslugu. Zapravo, najveća indikacija da laže je činjenica da ne ume da objasni šta mu konkretno fali.
Ja: Jel te boli nešto?
On: Pa ne, ali se osećam, onako… slabo. Sve me boli.
Ja: Kako te boli i ne boli te?
On: Pa, onako, osećam slabost… i ne toliko bol, nego… nadražaj.
Ja: Sigurno ti doktor nije kao dijagnozu naveo “slabost i nadražaj”?
On: Pa nije, nego je napisao… ne znam… tu mi je negde papir…
Ja (otimam mu papir iz ruke): Dg: CPPS. Šta je to CPPS?
On: Pa, Chronic Pelvic Pain Syndrome.
Ja: Ok, a šta to znači?
On: Ne znam, ti si filolog u ovoj kući, ne ja.
Još nisam čula da odrastao čovek boluje od nekakvog hroničnog sindroma, a da ne ume da objasni šta je to. Štaviše poznajem ga već godinama i uverena sam da je zdrav kao dren, kakve hronične bolesti, kakvi bakrači?!
Danas sam na poslu malo istraživala simptome ove bolesti. Internet kaže sledeće:
-          Bol u karlici, bez prisustva infekcije, a u trajanju dužem od tri meseca (kuku, neće valjda tri meseca da sedi u kući);
-          Bol se širi na ledja i čini sedenje nemogućim;
-          Neobjašnjiva slabost;
-          Konstantan bol u penisu i smanjenje seksualne želje?!
Tu sam prestala da čitam. Bože, kakva gomila gluposti, pa on nema nijedan od ovih simptoma. Djavo mi nije dao mira pa sam skrolovala na deo o lečenju. Terapija se sastoji od medikacije antidepresivima i psihološkog savetovanja. Aha! Njegov doktor mu nije ništa prepisao, na papiru samo stoji: dat savet. Dat savet, my ass, tako sam i ja mogla na bolovanje!
Kad sam stigla kući s posla, naravno, nije me čekao spreman ručak, jer nije bilo prisutne zdrave i sposobne osobe koja bi mogla te dužnosti da se prihvati. Moja bolja polovina me gleda milo sa troseda, prekriven ćebencetom:
-          Izvini što nisam ništa napravio za jelo, nisam se osećao dobro. – trepće.
-          Nema veze. – procedim kroz zube gledajući u tepih na kojem ponosno stoji gomila dlaka popadalih sa moje glave u toku protekle nedelje. – Ni ja se nešto ne osećam dobro.
Zašto meni toliko opada kosa u skorije vreme? Mora da nešto nije u redu sa mnom.
-          Možemo da naručimo! – veselo će on, pa poskoči, uhvati se za donji deo ledja i odšepa do fijoke u kojoj držimo flajere. – Jao, ne mogu da se sagnem, jel možeš ti da pozoveš?
-          Ne znam. – odgovaram ja i hvatam se za čelo. – Vrti mi se u glavi, nešto se osećam slabo, muka mi je, moram da sednem. – bacam se u fotelju. – Hajde mi, molim te, dodaj taj med i čašu vode.
Bolja polovina, sve stenjući, došepa do police, pa mi prinese med i vodu, a ja prihvatam uz puhtanje i ahtanje, i pijem poslednjim atomima snage. Vraćam mu čašu i zavaljujem se na naslon, zatvorenih očiju.
-          Jel ti bolje? – pita on.
-          Ne znam. Pravo da ti kažem, sve me je sustiglo. Već tri noći slabo spavam, jedva imam snage da se držim uspravno. Tresem se, kao da ću da se razbolim… možda imam i temperaturu. Nije trebalo da idem na posao.
-          Pa da, trebala si da ostaneš kod kuće.
-          Trebalo je.
-          Da, trebala si.
-          Ne, trebalo je. Glagol trebati nema lični oblik.
-          Ma nije tebi ništa, čim me zezaš za gramatiku. – razvedri se njegovo bolno lice, pa pohrli do stola gde mu stoji mobilni. – Imam neke brojeve ovde, možemo da naručimo picu.
-          Ajde, pozovi. Kaprićozu?
-          Aha.
-          Baš sam gladna.
-          I ja… Halo, dobar dan, za koliko možete da nam dostavite jednu Kaprićozu…. Aleksinačkih rudara…. uhhhhh… ne može ranije? Nema veze, doći ću ja po nju… ok, vidimo se za 15 minuta.
Dok smo proždirali zasluženi ručak, razgovarali smo o tome da bi trebalo sutra da odem kod njegovog doktora. Zovem Mileta da mu kažem da ne dolazim na posao – moguće je da je u pitanju svinjski grip, nisam sigurna, neću znati dok ne dobijem rezultate analiza.

Sometimes I go about in pity for myself, and all the while a great wind carries me across the sky.

Ojibwe saying.

Disclaimer: Ovog puta ličnosti nisu izmišljene, ali dogadjaji, bogami jesu.

Jovanka uzvraća udarac

2009-12-04T01:07:00.000-08:00

Postajem predmet interesovanja sredovečnih muškaraca, što mi laska, uzevši u obzir da me u proteklih par godina startuju isključivo matori perverznjaci, pijani radnici, smrdljivi prostaci i kamiondžije.
Jutros krećem na posao, izlazim kolima iz moje ulice, koja bi bila dovoljno široka za saobraćaj u oba smera samo kada automobili ne bi bili načičkani sa obe strane kolovoza, pa onda još poneki parkiran poprečno, a u susret mi ogromnom brzinom ide crveni Jugo. Ja dodam gas i jurim mu u susret, i tako dok nam oboma nije postalo jasno da je frontalni sudar neminovan i da ćemo uništiti jedno drugom kola, ako ne nagazimo na kočnice. Vidim da u kolima sede brkati seljo i njegova brkata seljanka.
Brkati seljo: Idi u rikverc!
Ja: Ti idi u rikverc!
Zašto ovaj isti razgovor vodim toliko često?
Brkata seljanka (izlazi iz kola): Šta si šuntava, zar ne vidiš da hoćemo da prodjemo!
Ja(kroz prozor): E sad pošto si nepristojna neću ceo dan da se sklonim odavde, a veruj mi da mi se nigde ne žuri.
Brkata seljanka kreće ka meni da se fizički obračuna, dok je brkati seljo milo posmatra, naslonjen na otvorena vrata svog Jugića. Iza mene se ni od kud stvori crni Audi A8, i onemogući mi kretanje u rikverc, te sam primorana da otvorim vrata i izadjem joj na megdan. Očerupaće me.
I baš kada sam pomislila da je došao trenutak da platim za to što već mesecima odlažem svoj plan da kupim omamljivač, iz crnog Audija izadje markantni ćelavi vitez u sjajnom oklopu… ustvari u sjajnoj satenskoj košulji i prodere se:
-          Šta se ovde dešava? – pogleda u mene. – Jel nameravate ovo da završite uskoro?
Ja trepnem nekoliko puta, svesna da imam jako duge trepavice i bezprizorno slažem:
-          Gospodine, ne znam šta da Vam kažem. Ja sam ih lepo zamolila da mi oslobode prolaz jer sam početnik i ne umem dovoljno dobro da vozim u rikverc, a ova gospodja ovde me vredja…
-          Oćeš joj se skloniti sa puta? – zareži ćelavac na brkatu seljanku, a onda pogleda u brkatog seljaka. – Šta čekaš, jesi čuo da ne ume da vozi, šta praviš problem?
Brkati seljak i seljanka se bez reči vrate u kola i u svega sto metara rikverc, koliko je bilo potrebno da se ćelavi gospodin i ja provučemo.
Pre nego što je ušao u Audi, ćelavi gospodin mi je dao svoju vizit kartu, za slučaj da mi nešto zatreba. Uzvratila sam svojom vizitkom.

Željko Martinović
General Manager
Euroremedix d.o.o.
060******
martinovic@euremedix.com

Euroremedix, zar to nije dijagnostički centar?

Kada sam stigla u kancelariju, prvo sam malo gledala njegovu pa svoju vizit kartu. Za sve one koji nisu upućeni, moja vizitka izgleda ovako:

Jovanka Šimić

Sales Manager

Polyform d.o.o.

063******

jovanka@polyform.com

Čovek bi mogao da pomisli da sam upešna.
Polyform je firma koja je devedesetih zapošljavala više od 50 ljudi, a sada svega 20. Bavimo se prodajom podnih podloga, samolepljivih tapeta i Colour Catchera. Colour Catcher, ako niste znali, je papirić koji se stavi u mašinu za veš pre pranja, i onda može da se zajedno pere beli i šareni veš, jer se sva boja zadržava upravo na papiriću. To što se bavim ovakvim stvarima čini da se ponekad osećam kao prodavac magle, a ponekad kao čarobnjak Merlin. Sve zavisi od raspoloženja. Firmu vodi Mile, dobar prijatelj mog oca, koji stasom, energijom a bogami i stavovima podseća na Del-boya. Njega ta analogija zabavlja. Zapravo, mislim da nam je on lično prvi na to skrenuo pažnju.
U kancelariji, osim Mileta, sedimo još nas četvoro. Zapravo, Mile i ne sedi u kancelariji, već povremeno svraća kada mu je dosadno, pa poželi da popije kaficu sa veselim društvancem iz ofisa. U kancelariji ne sedi ni Sale, polu-pismeni komercijalista na terenu, koji ima svoj sto, stolicu i kompjuter, iako ga niko još nije video da zapravo taj prostor koristi. Jako dugo, sa Saletom sam komunicirala isključivo preko kriptičnih poruka, koje je imao običaj da ostavlja na žutim papirićima zalepljene za naše stolove, ali od kako smo zbog nedostatka zajedničkog jezika izazvali finansijski fijasko naručivši tonu robe koja nam ničemu nije trebala, Sale je završio kurs poslovne korespondencije i sad nam piše polu-pismene mejlove. Ako neću biti sasvim cinična, moraću da priznam da je komunikacija znatno uznapredovala.
Dragana, finansijska direktorka, je član redovne postave u kancelariji. Njen posao je da se bavi malverzacijama sa računom firme, a u korist svoju i direktorovu, te zapravo i nema potrebu toliko vremena da provodi na poslu, ali mislim da redovno dolazi isključivo zato što uživa u svakodnevnim razgovorima sa Sladjom, našom dementnom sekretaricom, za koju odgovorno tvrdim da ili ima Multiplu Sklerozu ili IQ visine sobne temperature.
Dragana i Sladja razovaraju po ceo dan, i to o setu najneverovatnije glupih tema koje se uglavnom svode na decu, kućne ljubimce i kućne aparate. Nema potrebe da ističem da me nijedna od pomenutih tema ne interesuje, te svoje vreme provodim u velikim naporima da izbegnem da budem uključena u razgovor. Dugo sam u firmi, i postala sam nekako vešta u isključivanju iz ovog… team buildinga, ali nekad se prevarim i progovorim. O kako se prevarim.
-   Jebale ih vize, sad su mnogo uradili što su nam ukinuli vize! – vrišti Dragana sa samih vrata dok joj Sladja prinosu kafu zainteresovano očekujući nastavak izlaganja.
Dragana glasa za radikale i smatra da je Berluskoni najbolje što je evropska politika iznedrila u poslednjih 100 godina, pa se zato posebno pazim da ne srljam u razgovore ove i srodne tematike.
-   Da mladi mogu da putuju. – karikira ona svaku reč. – Jesi čula? – obraća se meni. – Mi ćemo plaćati iz naših džepova da mladi mogu da putuju.
-   Ne, odakle ti to? – odgovaram ja i pravim kardinalnu grešku.
-   Iz vesti, iz vesti. – klima ona glavom. – Iz državnog budžeta će da plaćaju ovi žuti da putuju deca da vide Evropu, da vide kako je lepo tamo na zapadu.
Čitala sam o tome da u Srbiji ima 1.5 milion funkcionalno nepismenih ali nisam mogla da verujem da radim sa čak dve takve osobe, od kojih je jedna završila Višu trgovačku a druga Ekonomski fakultet.
-   Dragana, mislim da si pogrešno razumela. Ako sam dobro shvatila – objašnjavam. – reč je o vesti da će se plaćati izuzetnim studentima…
-   Pa šta! – prekida me. – Šta, od mojih para da idu da vide kako je lepo u Evropi!
Počinjem da ključam.
-   Pa, s obzirom na to da svakog meseca od mojih para vladika Irinej prima platu od 140.000 dinara, mislim da ću rado platiti i nekom studentu da ode da vidi Evropu. Znaš, Dragana, reč je o deci koja zaista nigde nikada nisu imala prilike da putuju.
-   Pa šta? – vrišti ona, koja putuje u inostranstvo turistički bar dva puta godišnje, plus nebrojeno često poslom. – Zašto je tako bitno da vide Evropu?
-   E. – pokušavam da se izvučem. – Ako ne shvataš zašto je bitno da ljudi putuju, nema potrebe da vodimo ovaj razgovor.
Ali kasno je.
-   Ne! Ajde reci mi. – insistira ona. – Šta je to tako lepo i bitno što ta Evropa ima da nam ponudi da bi nam tako bilo važno da udjemo u nju.
-   Zakone. – kažem ja i odmah shvatim da iz nekog razloga od jutros pravim sve samu glupost za glupošću. Bolje bi bilo da sam ćutala.
-   Zakone, je li? Jel to kao ovaj novi zakon o saobraćaju? – okreće se ka Sladji shvativši da sam ja počela da kucam nešto na tastaturi bolno koncentrisana na ekran svog kompjutera. – Četrnaest poena za vožnju bez dokumenata, jesi čula? Četrnaest! A je li, – nabija mi se u nos. – šta to znači „vožnja bez dokumenata“?
-   Nisam pravnik, – pokušavam da zvučim razumno. – ali pretpostavljam da to znači da voziš bez saobraćajne i vozačke.
-   A šta ako neko nema položen vozački, kako će onda da mu lupe četrnaest poena?
I tu sam izgubila kompas.
-   Dragana, – ustajem i počinjem da vrištim. – svako ko vozi bez položenog vozačkog zaslužuje da mu istetoviraju 14 poena na čelu i da ide u psihijatrijsku ustanovu na posmatranje!
-   Ma nemoj! – uzvraća ona podjednako histerično. – Ma vi svi bre zajedno treba da idete u ludnicu, vi niste normalni!
-   Koji bre mi, aman-zaman ženo, jesi li ti nomalna!?
-   Vi, što biste u Evropu, vi biste ljude slali u ludnicu na elektrošokove zato što nisu položili vozački!
Sladja pokušava da se umeša.
-   Dragana, sad si ga preterala, ali stvarno.
I dok ja, šokirana što se Sladja suprotstavlja svojoj prijateljici pokušavam da dodjem do reči, Dragana naglo izuva cipelu i podiže je visoko.
- Pocepala mi se postava na jednom mestu, nervira me celo jutro. Jel možeš, Sladjo, da mi isečeš makazama?

Sladja poslušno prilazi i laća se obućarskog posla dok Dragana i ja sedamo za svoja mesta na različitim krajevima kancelarije. Ostatak dana smo jedna drugoj bacale poglede pune mržnje preko vrha ekrana

Disclaimer: Sve ličnosti i svi dogadjaji u ovoj priči su izmišljeni, i svaka sličnost sa stvarnim ličnostima i dogadjajima je slučajna. Dobro, ličnosti su sasvim izmišljene, ali dogadjaji baš i nisu.

Bela Kuga

2009-11-20T10:12:00.000-08:00

They fuck you up, your mum and dad. They may not mean to, but they do.

They fill you with the faults they had, and add some extra, just for you.

But they were fucked up in their turn, by fools in old-style hats and coats,

Who half the time were soppy-stern, and half at one another's throats.

Man hands on misery to man. It deepens like a coastal shelf.

Get out as early as you can, and don't have any kids yourself.

Philip Larkin

- Da isPRIća deda tebe jednu iiiistinu. – kaže moj deda, hvata moju bolju polovinu za ruku i privlači ga ka sebi. – Ja nikad nisam teo da budem u partiju, oni su mene to nameeestili.

Ja prevrćem očima. Deda se, još kao tinejdžer, pridružio partizanima, došao sa Kosova u Beograd, postao oficir Službe, dobio od vojske stan na Novom Beogradu, a nakon penzije, glumio je sporedne uloge u gomili domaćih filmova i serija. Sasvim je moguće da ga poznajete kao starijeg nemačkog oficira iz neke epizode Otpisanih.

- Rajko, opet lažeš. – intervenišem. – Sve što imaš dobio si od komunista, nemoj sada da pljuješ po onima koji su te hranili.

- Jok! – cokće on da podvuče izjavu. – Tito je bio jedan hohŠTApler. – spušta glas da ne čuje neprijatelj. – On je mrzeo Srbe, ja sam teo da ga ubijem, nego su ga mnogo dobro ćuvali.

Gledam moju bolju polovinu, izgleda da se fino zabavlja. Već godinu dana, od kako sam u braku, moj deda insistira da dovedem muža kod njega na informativni razgovor. Pošto znam koje su dedine omiljene teme, izbegavala sam uporno da organizujem ovaj sastanak, ali moja bolja polovina, mnogo dobar čovek, se sažalio na matorog i insistirao da ga odvedem da popričaju. Nema pojma šta ga čeka.

- Anaaaa! – vrisne deda i prene me.
Na vratima se poslušno pojavljuje jedno sitno stvorenje, nalik mišu. U pitanju je nova geronto-domaćica. Ako ste čitali tekst pod naslovom Peacekeeping znaćete da se baba i deda razvode zbog afere koju je deda imao sa prethodnom geronto-domaćicom, koja je dobila otkaz. Pouka: možda je primamljivo da spavate sa šefom, ali ako to uradite, sve su šanse da ćete ostati bez posla.

- Recite, čika Rade, šta Vam treba? – promumla ona sebi u bradu, a on spremno odgovara:

- Ajde da mi dodje ovde kilo rakije i sifon, i da zaTVOriš vrata za sobom, da ne prisluškuje ona tamo. – pokazuje glavom ka dnevnoj sobi gde od gorepomenutog incidenta obitava baba.

Ana se munjevitom brzinom pojavljuje sa poslužavnikom na kojem ponosito sedi domaća rakija i litar vode, sa tri čašice i tri čaše. Rajko sipa svima po jednu ljutu, a ja odbijam.

- Hvala, ne pijem.

- E. – kaže Rajko okrenuvši se ka mojoj boljoj polovini. – Sad da naZDRAvimo i da ti zaHVAlim što si oženio moju uNUku, i da ti se izVInim što nismo mogli da je naTEramo da uzme tvoje prezime.

Počelo je. Njih dvojica drmnu po jednu, Rajko obriše usta rukavom, pa nastavi izlaganje.

- Al znaš ti već kak’a je ona, kad se zaiNAti. Mi smo svi insisTIrali, al ona jok, neće. Na kraju, ja reko’ bitno je da se uDA, pusti prezime. Skoro celih trideset godina, a samica, preZRElo to, dobro je našla nekog da je hoće… – maše rukom u znak negodovanja, pa steže mog muža ispod ramena i privlači ga sebi. – Sve su to krive njena majka i baba, ja nešto da ti isPRIćam. Majka je ništa nije naućila da radi po kuću, a baba joj je naopako naSAdjena, ova se na nju izMETnula, odma da ti kažem. A šta je ta sve mene pravila, to neMOžeš da zaMIsliš! Vidi ovako.

Deda pušta ruku moje bolje polovnie i naginje se napred, dok se ovaj, jadan, krivi unazad ka naslonu.

- Naše venćanje, ona sedi za stolom k’o drvena Marija, neće da zaIGra, da se proveseLI. A ja uvatio jednu kršnu crnku… – deda se zagleda setno u daljinu, pa nastavi. – uh kak’a je bila bogjeuBIO. I tako ti ja igram sa njom, pa je malo onako, poMAzim po obraz, a ova moja kad je skoćila! Scenu na venćanje da mi napravi, pukla bruka po mojoj organzacionoj jedinici da ja ženu ne mogu da obuzdan. Zato je dobro što vas dvoje niste imali svadbu.

- Dobro, Rajko, – sažalim se na svoju bolju polovinu. – jel si zvao Marka i mene da nam ogovaraš babu ili si hteo o nečemu da razgovaraš sa njim?

- Jeste! – kaže deda, kao da se setio nečeg posebno bitnog pa promeni temu. – Teo sam da pitam jel oćete da vam deda da jedan ćaj?

Moj deda je travar-amater. Po ceo dan ume da se šeta po keju i bere lekovite travke, a onda ih suši na terasi i tutka nam lekovite čajeve iz domaće radinosti. Tako mi je jednom, kada sam bila mala, i imala stomačne tegobe, skuvao čaj od nane, dva puža i jedne smrdibube, pa sam povraćala naredna tri dana nakon što sam videla šta pliva u lončetu.

- Kakav čaj? – uskočim ja, dok me obuzima jeza pri pomisli na nastavak razgovora.

Deda opet zaverenički hvata Marka za ruku.

- Jel kod tebe sve u redu? Je li, jel sve radi kako valja?

- Dosta je bilo! – skačem kao oparena. – Marko, diž se, krećemo!

- Aha! – viče deda i upire prstom u mene. – Znaći s tobom nije sve ćisto!

Skačem na kvaku i otvaram vrata ispred kojih zateknem svoju babu.

- Djubre jedno! – viče ona na dedu. – Ti ćeš moju uNUku da nabedjuješ da je polovna roba!

Baba me hvata za ruku, i vodi ka dnevnoj sobi, dok ja vučem za sobom svog ošamućenog muža.

Sedamo kod babe za sto, u miru i tišini. Baba sa televizora uzima daljinski, otvara ga i vadi svežanj pažljivo složenih novčanica od hiljadu dinara. Daje jednu meni, a jednu Marku.

- Stvarno, ne treba, hvala Vam. – brani se on. – Imamo mi dovoljno…

- Ako, sine, uzni. – tutka mu ona pare. – Idite negde na ručak. Šta će mene to, da nosim u grob?

Nakon što se postarala da nam Ana donese pitu sa sirom, seda sa nama i počinje izlaganje.

- Nemojte vi da slušate onog, – pokazuje glavom ka spavaćoj sobi. – taj voli da naredjuje, da sve bude kako on kaže. Kad sam ja rodila tvoga oca, Mišu, uzo on da naskače na mene k’o vo, a mene nije do ničega. Ja mu kažem, beži, a on mene, sad dojiš, sad ne mož da ostaneš u drugom stanju. I neje teo da prestane. I tako ja odma zatrudnim i rodim Dragicu. Eeeeee, al bila komplikovana trudnoća, morali da me seku. I ja kažem doktoru, kad već sečeš, ajd uzni pa mi poveži jajnike da ne mogu više da radjam, mene dvoje dece dosta. I on kaže, ajde. I dodjem ja kući s dete i kažem onom magarcu, dvoje sam ti dece rodila, ja sam svoje završila, više da mi nepriLAziš.

Baba se glasno i zadovoljno smeje. Ja gledam u moju bolju polovinu, i vidim jasne znake panike na njegovom licu.

- Nego tela sam da vam kažem da vi radite kako vam odgoVAra i da ne obraćate pažnju na nas. Matori bi uvek da vide praunuke pre no što oDApnu, a mladi bi da se provode, to je normalno.

Na izlazu iz stana, pozdravljamo se sa geronto-domaćicom i silazimo velikom brzinom niz stepenice. Bolja polovina mi daje ključeve od svog Golfa.

- Hoćeš ti, molim te, da voziš? Meni se malo slošilo… valjda od one rakije.

Zadovoljno se smejuljim. Eto mu ga na, kad je hteo da bude ljubazan sa gerijatrijom.

A Dance to the Music of Time

2009-11-12T01:46:00.000-08:00

Human relationships flourish and decay, quickly and silently, so that those concerned scarcely know how brittle, or how inflexible, the ties that bind them have become.

Anthony Powell

Jutros uključujem telefon i vidim da imam poruku, koja je stigla u toku noći. Pomislim prvo da je to Sale, polu-pismeni komercijalista na terenu, koji mi javlja da zbog svinjskog gripa neće doći na posao, ali ubrzo otkrijem da sam se prevarila. Poruku sledećeg sadržaja poslao mi je Stanko Udovički:

Kao talas koji nikad neće dodirnuti mesec, stalno se vraćam tebi... Ne mogu da zaboravim trenutak koji smo podelili, pre nekoliko godina... pre nekoliko decenija..., pre nekoliko vekova...

Reply.

Pogrešan broj.

Send.

Čvrsto verujem da bi većina ljudi, kada bi na poruku liričkog sadržaja dobila ovakav odgovor, odustala, ali to nije učinio Stanko Udovički. Stiže odgovor.

Izvinite, tražim Jovanku Šimić. Da li možda imate njen novi broj?

Šaljem mu broj potpukovnika Marinkovića, direktora direkcije u kojoj sam radila u Ministarstvu Odbrane. On ima pesničkih sklonosti, verovatno će se razumeti. Posle pokušavam da objasnim svojoj boljoj polovini s kim se dopisujem ujutru u krevetu. Sigurna sam da mi nije poverovao da je u pitanju Sale.

Stanko Udovički je lik kojeg sam upoznala pre nekoliko godina, preko moje drugarice Ane. Ana je zdravstveni radnik, provodi veći deo svog vremena u Africi i trenutno je angažovana na suzbijanju kolere u Zimbabveu. Tada je svratila na par meseci u Beograd, čekajući da se finalizuje njen razvod od Jasona Mawikizija, lokalnog plemenskog poglavice, predstavnika u parlamentu Ndebele etničke grupe, koja vodi poreklo od naroda Zulu, i oca njenog jednogodišnjeg sina Jasona Juniora. Planirala je da ostane u Beogradu, osnuje NGO koji bi se bavio pitanjima javnog zdravlja, a o izazovima na koje naš zdravstveni sistem nailazi odlučila je da piše na Blogu B92. Odmah je dobila VIP status. Mrzela sam Anu Mawikizi. Još od srednje škole, ona je bila ta koja je uspešna, interesantna i opuštena. Ja sam uglavnom služila kao prikolica. Tako je bilo i te večeri, kada me je pozvala na dupli sastanak sa braćom Udovički. Marko, koji je bio njena ljubav još iz srednjoškolskih dana, trebalo je da bude njen, a Stanko moj pratilac.

Odmah da kažem da nikada pre toga, a ni posle toga, nisam praktikovala sastanke na slepo. Jednostavno ne volim iznenadjenja. Ceo dan sam razmišljala o tome kakav Stanko može biti, i pošto sam se Marka setila kao lepuškastog, atletski gradjenog dečka, prijatnih manira, zaključila sam da se njegov rodjeni brat ne može preterano razlikovati.

Sastali smo se svo četvoro ispred Narodnog Pozorišta. Stigla sam tačno u ugovorenih 21h, da bih otkrila da su njih troje stigli pre mene: Ana Mawikizi, visoki, crnokosi, šarmantni Marko Udovički, i njegov ružni, niži, proćelavi brat Stanko.

Kad kažem „niži“, mislim nizak.

„Dobro,“ pomislih u sebi „veče ne mora da bude samo po sebi neprijatno zato što izmedju mene i Stanka očigledno neće biti hemije. Štaviše, ovakva situacija mi odgovara. Osećala sam se neprijatno i pod pritiskom, ali sad kada smo se ošacovali, valjda je jasno da sam u štiklama za glavu viša od njega, i odustaće od bilo kakve nečasne namere koju je ranije možda imao.“ Srdačno sam mu pružila ruku, i ostatak večeri sam pokušavala da je dobijem nazad. Pogrešna je bila ideja da obučem majicu s kratkim rukavima ispod kaputa, jer je pogled na moje obnaženo meso u Stanku budio nezadrživ poriv za fizičkim kontaktom. Svojim sitnim, disproporcionalno malim, lepljivim prstićima mesio je moj biceps i triceps kada god bi mu se pružila prilika, a njegova šaka bi pala preko moje kada god bih je mahinalno oslonila na sto.

Stanko je došao na sastanak u poslovnom odelu, izabranom sa dosta ukusa, i bez kravate. Oko zgloba se svetlela prilično kvalitetna kopija Breitling sata, cipele su bile ni više ni manje nego Paciotti. Uspeo je da primeti da su moje cipele kupljene u Bati, koja se kod nas smatra za kvalitetnu robnu marku „a u Italiji je totalni treš“, zaključio je takodje da se većina devojaka u Beogradu oblači kod Kineza, a da one koje smatraju da imaju ukusa uglavnom kupuju u Zari, koja se, opet, samo kod nas ceni, dok ceo normalan svet shvata da je to roba za široke narodne mase. Posle je prešao na moj sat, marke Swatch, za koji je zaključio da je najbolji iz ponude jeftinih satova, i taman kada sam pomislila da je omalovažavanju kraj, došao je na red moj Citroen C3, kao vozilo koje nema vrednost, za koje sam verovatno platila nešto manje od petanest hiljada evra, a koje, posle tri godine neću moći da prodam za više od pet.

Kažu da je u Srbiji svaka treća žena fizički i/ili psihički zlostavljana. Možda nije problem u Stanku, možda je problem u meni?

Na početku večeri sam pomislila da ću, ako mi Stankovo društvo ne bude prijalo, moći da razgovaram i sa Anom i Markom, ali njih dvoje su sve vreme pokušavali jezicima da pregledaju jedno drugom krajnike, te je bilo nemoguće uspostaviti komunikaciju. Takodje su u jednom trenutku odlučili da se povuku na neko intimnije mesto i ostave nas dvoje same. Na svu sreću, flaša vina, koju je Stanko insistirao da znalački izabere, bila je pri kraju i ostalo nam je tačno dovoljno vremena da ustanovimo da sam ja završila društveni fakultet, koji je krajnje nepraktičan kada dodje do potrage za poslom, te da ću celog života raditi za sitne pare i da mi je najbolje da iskoristim priliku dok još dobro izgledam da se bogato udam. S druge strane, Stanko je diplomirani inžinjer elektrotehnike, sa statusom eksperta u Telenoru, koji je jedina ozbiljna firma u Srbiji, kako je sam sasvim korektno zaključio.

- A gde ti radiš? – pitao je, dok su mu okice svetlele u očekivanju zabavnog odgovora.

- U jednoj HR agenciji...

- I čime se tamo baviš? – prekinuo me je pre nego što sam stigla da elaboriram.

- Bavim se testiranjem sposobnosti, - odgovorila sam ponosno. Tada sam stvarno volela svoj posao. – profilisanjem kandidata, asesmentom.

Mislila sam da će činjenica da sam diplomirala Engleski jezik i književnost, a onda uspešno završila niz kurseva i seminara iz oblasti ljudskih resursa, probuditi trunku poštovanja u Stanku, koji će zaključiti da sam sposobna i ambiciozna devojčica, ali dobila sam samo komentare u vidu konstatacija da se u Srbiji niko ne bavi svojim, a svako bavi tudjim poslom.

Kada je račun konačno stigao, pokušala sam da povratim poslednju trunku digniteta tako što sam se dohvatila kožnog poveza u nameri da platim.

- A ne! – brecnuo se Stanko dok mi je otimao račun iz ruke. – Ja ću platiti! Ipak, – dodao je, nekako očinski. – ja imam prilično veću platu od tebe.

- Ne znam odakle ti ta ideja, - izustila sam poslednjim dahom, već isuviše umorna od silnog potiskivanja u drugi plan. – ne sećam se da smo razgovarali o primanjima.

- Daj molim te, – prezrivo je uzvratio, dok mi je pridržavao kaput. – ti si žensko.

Kao pravi džentlmen, otpratio me je do kola, gde je stigao da primeti da je golubije-plava metalik boja mog Citroena nezahvalna za održavanje, pre nego što je me je zaskočio i zabio svoj jezik u moja polu-otvorena usta, dok me je čvrsto držao za šaku. Kao oparena poskočila sam unazad i istrgla se iz njegovog zagrljaja, ogrebavši ga noktima pritom. Sigurna sam da sam ispustila i prigušeni vrisak, ali moguće je da se moja mašta pod uticajem stresa poigrava sa mojim sećanjem.

- Stanko, - počela sam da se branim zadihano. – nisam ti ja za to. Skoro sam izašla iz jedne nezgodne veze, i nisam spremna za nov početak.

- To je bilo pre dve godine, - gleda me Stanko zbunjeno. – Ana mi je ispričala sve.

- Nenenenenenene. – odmahujem glavom dok mi mozak radi neverovatnom brzinom pokušavajući da smisli što verodostojniju laž. – Nije to. Ana ne zna. Bila sam u medjuvremenu u vezi sa nekim drugim. Oženjenim čovekom. Lagao me je da će ostaviti ženu. Strašno sam povredjena, znaš, nisam sigurna da li sam sposobna sada da verujem ijednom muškarcu.

To rekavši, uskočila sam u kola, mahnula mu dok je zbunjeno stajao na trotoaru, i nagazila na gas. Ujutru sam shvatila da mu je Ana nesebično dala moj broj telefona, kada sam primila sledeću poruku:

Želim da ti otopim led sa usana. Želim da te milujem kao što proleće miluje trešnje.

Nekoliko godina kasnije, stil mu se nije promenio, a ja ću, kasnije ovog dana, otići do korisničkog servisa da predjem na pre-paid broj. Šta je sigurno, sigurno je.

Disclaimer: Sve ličnosti i dogadjaju opisani u ovom tekstu su izmišljeni. Bilo kakva sličnost sa živim ili mrtvim osobama, i sadašnjim ili prošlim situacijama je posve i sasvim slučajna.

Rant

2009-11-09T13:25:00.000-08:00

Ako je neko očekivao zabavnu priču iz Jovankinog života, iskreno se izvinjavam, ali Duchesse je pod utiskom današnjih dogadjaja i ne ume da se distancira emotivno.

Trebalo je da pretpostavim da će dan biti odvratan još jutros kada sam progutala usta puna tečnosti za ispiranje grla. Uzela sam gutljaj Hexorala, koji sam mućkala od jednog obraza do drugog dok sam se umivala, koncentrišući se na činjenicu da na flaši piše da sadržaj ne treba gutati, razmišljajući o sledu radnji koje je trebalo da obavim u toku dana, i istovremeno vodeći debatu sa sobom o tome da li sam sposobna za multitasking. A onda sam zaključila da nisam.

„Pa dobro“ - rekla sam sebi pokušavajući na pozitivan način da posmatram činjenicu da ću ostatak dana mirisati na zubara – „sada si bar sigurna da danas ništa gore ne može da ti se desi.“

Podigla sam roletnu a napolju je sijalo sunce. Ispod mog prozora su se igrala tri lepo podgojena štenca dodžera, i dok sam ih gledala zaljubljeno, čula sam iza svojih ledja zvuk Marša Imperije iz Ratova Zvezda – Banca Intesa mi javlja da me moja platna i kreditna kartica čekaju u matičnoj filijali. Već mesec dana živim bez platne i kreditne kartice, te me je ova vest toliko obradovala da sam sasvim spontano obasula službenicu call centra izrazima zahvalnosti. Gotovo sam na trenutak zanemarila svest o mirisu i ukusu Hexorala.

Potom sam saznala da će me registracija kola koštati par hiljada manje nego što sam očekivala, što je posebno lepa vest ako se uzme u obzir činjenica da me ovog meseca čekaju još prvi servis, kupovina zimskih guma i redovni šestomesečni odlazak kod zubara. Za mene, naravno, ne za kola.

Uzela sam papire za registraciju, koje mi je čika u agenciji ljubazno i uredno složio, štreberski ih pohranila u otmeno-sivu fasciklu sa natpisom Porsche, i pošla put SUP-a Savski Venac. Parking mesto me je, normalno, čekalo samo par metara udaljeno od ulaza u SUP i bila sam apsolutno uverena da će red na šalteru za registraciju vozila biti minimalan.

E tu sam počela da grešim.

Red je vijugao kroz celu salu, na nekim mestima spajajući se sa redovima za izdavanje ličnih dokumenata, i dok sam razmišljala da li da odem na Novi Beograd ili da okušam sreću u Majke Jevrosime, iza mene se začuo rezak, gotovo profesorski glas:

- Pozovi nekoga da otvore još dva šaltera za registracije... ne zanima me, nadji neki kontakt, ovde gomila ljudi čeka a radi samo jedan šalter.

Okrenem se, i iza sebe ugledam nakostrešenu gospodjicu u crnim Paciotti čizmama, crnim helankama i crnoj Paul&Shark jaknici. Naočare za sunce ponosito stoje na vrh glave kao neizostavan asesoar, a NokiaN97 se sija u ruci. Odmah sam isukala svoju NokiuN96, dok sam drugom rukom proveravala službeni HTC. Da se vidi da ni ja nisam tikva bez korena. Onda je ona izvadila najnoviji Samsung i ja sam se povukla sa bojnog polja. Bolji čovek je pobedio.

Stigle smo na šalter otprilike u isto vreme. Ja na onaj prvi, koji je od početka radio, a ona na jedan od dva koja su se deset minuta nakon njenog poziva otvorili.

- Osiguranje? – vrisnula je, dok sam ja čekala da šalterska službenica proveri moja dokumenta. – Kakvo osiguranje?

Dohvatila se jednog od svoja dva telefona, i nastavila da urla u prijemnik dok je napuštala salu.

- Ti si jedna neopevana majmunčina, zašto mi nisi rekao da mi treba osiguranje?! Ako si mislio da ću JA čekati u redu još jednom, strašno si se zajebao, ali strašno... Šta?... Ma teraj se bre TI u tri pizde lepe materine.

Slatko sam se nasmejala. Koji debil ne zna da je za registraciju vozila potrebno osiguranje? Ponosito sam gledala u svoja dokumenta ap-so-lut-no sigurna da je sve tu. I bilo je.

- Ovo ćete odneti tamo gde su Vam to uradili i reći ćete im da Vam to reše pa će Vam onda oni završiti registaciju.

- Molim? – zbunjeno odgovaram službenici koja gura moja sada već izgužvana dokumenta ispod stakla. – Kome da nosim šta?

- Ovima koji su Vam radili prvu registraciju. Vaša kola ne postoje u sistemu.

- Čekajte. Ja imam tablice. Imam i saobraćajnu. Kako ne postoje kola?

- Registarski broj ne postoji u sistemu.

- Gospodjo, ja sigurno nisam iskovala i oslikala svoje tablice i falsifikovala saobraćajnu. Dakle, kako moja kola ne postoje u sistemu?

- Idite tamo gde ste uradili prvu registraciju, oni će to rešiti.

Doživljavam omanji nervni slom na licu mesta a onda smireno zovem svoju bolju polovinu i bez mnogo objašnjavanja pitam ga da li ima vezu u SUP-u. Nema. Isto pitanje postavljam svom ocu i dobijam isti odgovor. Razmišljam o tome da li da počnem da zovem od A u svojem imeniku u potrazi za rešenjem, ili da se odvezem u SUP Palilula i počnem neartikulisano da vrištim. Odlučujem se za drugu opciju.

Ne znam kako sam se odvezla do Bogoslovije, jer mi je i dalje sve nekako crno ispred očiju. Ne znam ni kako sam došla na ideju da uradim to što sam uradila, ali na ulazu u SUP izvadila sam svoju staru službenu identifikaciju, koju su zaboravili da mi oduzmu kada sam napustila Ministarstvo Odbrane, mahnula istom i tražila da me odvedu direktno kod načelnika. I u roku od 30 minuta, moja kola su volšebno prestala da budu nepostojeća.

- Strašan propust. – rekla je šefica Odseka za opšte poslove mašući glavom. – Ne daj bože da Vas je interventna zaustavila, mogli su da Vam oduzmu kola.

- Gospodjo, - uspela sam nekako da promumlam. – Ja sam tim kolima išla u inostranstvo.

Ova priča nema zaključak.

Ustajte Prezreni Na Svetu

2009-11-06T03:22:00.000-08:00

Indignirana odlukom odgovornih na Blogu B92 da se ukine opcija pisanja novih tekstova za neVIP, svoje pričice ću do daljnjeg objavljivati ovde.
Ko želi da čita i komentariše - dobrodošao!

Indecent Exposure

2009-11-06T01:32:00.002-08:00

Disclaimer: Sve ličnosti i dogadjaju opisani u ovom tekstu su izmišljeni. Bilo kakva sličnost sa živim ili mrtvim osobama, i sadašnjim ili prošlim situacijama je posve i sasvim slučajna. Ovog puta ozbiljno.

Warning: Ovaj tekst sadrži eksplicitan materijal. Osobe slabijeg zdravlja ne bi trebalo da čitaju.

***

‘Sit thee down, and have no shame,
Cheek by jowl, and knee by knee:
What care I for any name?
What for order or degree?

Alfred, Lord Tennyson

Bilo je to pre nešto više od godinu dana, kada sam prvi put otišla privatno na pregled kod ginekologa. Odmah da ustanovimo da nemam ništa protiv socijalnog zdravstva per se, nego, jednostavno, više nisam mogla da podnesem da provodim neodredjene količine vremena u čekaonicama punim najrazličitijeg sveta. Da. Ja sam od onih koji su se u skorije vreme tako često pominjali na vestima, a koji ne tolerišu različitost. Kriva sam. Volela bih da imam dovoljno volje i snage da dodjem u Dom Zdravlja ranim jutrom, predam knjižicu, sednem na polu-raspalu stolicu u zagušljivoj čekaonici, i raspredem priču o cervikalnim polipima sa starijom gospodjom pored sebe. Ali ja to ne mogu. Slaba sam. U takvim situacijama, obično se trudim da ne gledam oko sebe, i ne čujem šta ljudi pričaju, sve vreme koncentrisana na vrata ordinacije, osluškujući i nadajući se da ću uskoro doći na red za pregled. Ali negde pred kraj prvog sata čekanja, koncentracija mi popusti i onda sam primorana da slušam o nečijim zdravstvenim problemima, i u roku od 15 sekundi sam uverena da sa mnom upravo to isto nije u redu. Tako sam jednom, posle iscrpljujuće dugog perioda provedenog u čekaonici, ušla u ordinaciju i na doktorkino pitanje na šta se žalim konstatovala da imam kandidu, kondilome, cistu na jajniku, anovulatorne cikluse, sekundarni infertilitet i rak grlića materice. Kao da moja hipohondrija nije dovoljno veliko mučenje, u čekaonicama se po pravilu nadje par političkih eksperata, koji vode dubokomislenu i visoko informisanu raspravu o stanju u zdravstvu, koja se završi zaključkom da je Boris Tadić lično kriv za činjenicu što je doktorka primila nekog preko reda te da ga stoga treba poslati na prinudni rad u rudniku soli. Još ako svojim prisustvom skup uveliča neko kome nije u skorije vreme palo na pamet da se okupa, neprijatnostima nikad kraja. A kad čovek, to jest žena, ide kod ginekologa, zaista joj ne trebaju dodatne neprijatnosti.
Zato idem u polikliniku Perić, koju je, svega par godina nakon demokratskih promena, otvorio Mirin tata (Miru poznajete iz priče Peace Like a River), a gde lepo pozoveš, zakažeš pregled, dodješ u dogovoreno vreme, i budeš pregledan od strane tima probranih stručnjaka.
Moj termin je bio u 18h. Stigla sam tačno na vreme, sela u čekaonicu, bila uredno ponudjena sokom od strane Milice, zanosne medicinske sestre sa divnom, dugom, plavom kosom, uzela u ruke jedan od onih magazina koje nijednom drugom prilikom ne bih čitala, i naišla na vest o porodjaju Jelene Karleuše. Sa nevericom sam pokušavala da odredim visinu štikli na cipelama u kojima je gospodja sa ogromnom mašnom u kosi a sedeći u invalidskim kolicima napustila porodilište, kada sam osetila kako mi nečija ruka pada na rame. Uhvaćena na delu, poskočila sam i pogledala na gore, gde je stajao moj novi ginekolog, koji je, sigurna sam, u tom trenutku došao do zaključka da sam notorna seljančura, koja gaji pobožnu admiraciju prema liku i delu Jelene Karleuše. Kao oparena, ustala sam na noge lagane, bacivši magazin, i osetivši kako mi lice gori od sramote, podvrisnula:
-          Idemo?
-          Hajde. – rekao je, gotovo očinski, i pogurao me ka ordinaciji.
-          Ja Vam se izvinjavam na kašnjenju, Jovanka. – nastavio je – Nemam običaj da ne poštujem vreme mojih pacijenata, ali danas sam nešto kasnije stigao iz bolnice, imao sam intervenciju kod Vaše drugarice, Mire. Vi ste preko nje došli kod mene, jel tako?
Ja, izgleda, ne uspevam da održim pokeraški izraz lica jer se doktor istog trenutka baca na objašnjavanje:
-          Ne brinite se, super je ona, bila je to rutinska stvar, minimalna procedura, imala je stvarno i dosta sreće pošto se sve uglavnom samo sredilo.
-          Super, baš mi je drago. - odgovaram, sa artificijelnim olakšanjem. Nemam pojma o čemu je pričao.
-          Svucite se.
Ova rečenica me uvek uhvati nespremnu.
Dok sam ležala na stolu, dišući duboko u očajničkim pokušajima da se opustim, i gledala na ekranu svoj grlić materice uveličan do iznemoglosti, doktor je okrenuo glavu ka vratima i viknuo:
-          Milice!
Trznula sam se.
-          Ne brinite se, Jovanka, nisam ugledao nikakve nemani u vašem cerviksu... Miiiiliiiiceeeee!
Milica ulazi u ordinaciju i ostavlja vrata širom otvorena. Uverena sam da cela čekaonica gleda u moj grlić materice, ako ni u šta drugo.
-          Izvolite doktore?
-          Milice, molim Vas, dodjite po briseve i pogledajte ovaj grlić materice, vidite? Kao u devojčice od 13-14 godina koja još nije seksualno aktivna. – pokazuje doktor entuzijastično, dok Milica sa interesovanjem spušta glavu do visine koju je doktor demonstrirao i zagleda.
-          Milice, molim Vas da pozovete Mirka da ovo vidi. Jovanka, Vama ne smeta da Vas pogleda jedan naš student?
Zatečena sam.
-          Nema problema.
Milica uvodi nabildovano stvorenje u doktorskom mantilu, sa spojenim, crnim obrvama, i tarzankom. Ja sam zgrožena.
-          Mirko, pogledajte ovo, molim Vas. Ovo se retko sreće kod žene od 27 godina...
Žene?!
-          Tako izgleda potpuno zdrav grlić materice.
-          Kao da je seksualno neaktivna. – potvrdjuje Mirko znalački klimajući glavom.
Imam potrebu da vrisnem: da li bi još neko iz čekaonice možda želeo da dodje da se edukuje?!
Umesto toga crvenim i gledam u plafon.
Kad su Milica i Mirko otišli, zatvorivši za sobom vrata, na čemu sam im beskrajno zahvalna, ostali smo sami doktor i ja, da uradimo ultrazvuk.
-          Vi ste retko staložena osoba, Jovanka. – počeo je doktor da ćaska prijateljski dok mi je preturao sondom po reproduktivnim organima. – Većini žena bi smetalo da ih pregleda student. Moram da Vam priznam da je to zaista pohvalno... i neuobičajeno za vaš pol.
-          Hvala Vam! – smejem se kao šiparica-školarka. Posebno je to osećanje kada vas pohvali čovek koji ima pristup vašem intimnom području. – Mada, ja bih pre rekla da je to samo privid. Znate, ja sam konstantno pod stresom.
-          A čime se bavite? – ups.
Zaista, čime se ja bavim? Završila sam Filološki fakultet, jedno vreme sam radila u ljudskim resursima, a sad prodajem Colour Catcher na veliko.
-          Ja sam sales manager u jednoj privatnoj firmi. – fju. Izvukla sam se.
-          Prodaja nije posao za ženu. – odgovara doktor sa izrazom iskrenog gadjenja.
Ženu?!
-          Evo je jedna malecna hematična cista na levom jajniku... – pokazuje mi ekran na kojem se meškolji nešto sivo i nešto manje sivo, dok se ja pravim da razlikujem te oblike. - ...jako mala, ovo nije čak ni operativan nalaz.
Doktor ima jako umirujuć glas, što je redak kvalitet za pripadnika njegove profesije. Ne preterano, ali dovoljno dubok, i prijatno hrapav. Intonacija njegovog govora nema prevelike amplitude, što dodaje na utisku samouverenosti i pribranosti. Rado bih mu to rekla, ali shvatam da to ne bi bilo sasvim primereno situaciji.
-          Pa što ste se sneveselili, Jovanka? – pita me on sa dubokom simpatijom u glasu, te se ne usudjujem da mu objasnim da nisam veoma zabrinuta zbog toga što imam cistu.
-          Pa šta ćemo onda raditi sa tom cistom? Jel je treba pratiti? – opet sam se izvukla.
-          U principu, najbolji lek za ovakvu vrstu ciste je trudnoća.
-          Samo ako će da bude bezgrešno začeće. – izletelo mi je ogromnom brzinom i potpuno bez učešća voljnih procesa. Osećam da sam opet pocrvenela.
-          Haha! – veselo će doktor. – Ništa, onda ćemo 6 meseci na pilulu, pa ćemo pratiti razvoj situacije. Ko zna, - sigurna sam da me je pogledao vragolasto – do tada možda pronadjete nekoga s kim biste napravili dete.
-          Ne verujem, doktore. – odgovorila sam sa velikim olakšanjem što smo se najzad našli na tematici koja mi je veoma bliska. – U mojim godinama, teško je prevariti se tako brzo.
-          Nemojte tako, – odgovara on umirujuće i posve neizvežbano. – ja nisam nikada izgubio nadu u to da ću jednog dana izgubiti glavu, a za mene se već može reći da sam u ozbiljnim godinama...
Tendenciozna pauza.
-          Ne bi se reklo! – odgovaram veoma očekivano.
-          Hvala Vam. – uzvraća on i seda za sto gde na parčetu papirića piše svoj broj telefona. – Kontrola za 6 meseci, a ako u medjuvremenu bude bilo nekih nepredvidjenih razvoja, javite mi se odmah, i primiću Vas u Višegradskoj. Ok?
Jel on mene muva?
-          Ok, hvala Vam. – odgovaram i stišćem mu pruženu ruku.
Izlazimo zajedno na hodnik gde ga Milica kritikuje kako se suviše dugo zadržao. Pacijenti čekaju. Doktor me prati do vrata, otključava ih, hvata me šakom za rame, i kaže:
-          Strašna je Milica. Evo jutros sam pokušao da joj se pohvalim kako sam kupio majicu na kojoj piše Blondies Only i otkačila me je u sekundi.
Jesam li već pomenula da imam plavu kosu?
-          Pozdravljam Vas, Jovanka!
-          Prijatno! – kezim se nekontrolisano i silazim niz stepenice veoma stare zgrade u strogom centru grada, na kojima srećem Mirka koji mi je pre petnaest minuta zagledao medjunožje.
-          Ćao Jorgovanka!
Odlučna sam da ništa neće pokvariti moje dobro raspoloženje.
Jel me doktor muvao? Smesta se laćam telefona i okrećem Miru. Mira se ne javlja. Okrećem Mariju, i dobijam voicemail. Pada mi na pamet da pozovem svoju mladju sestru Maju, ali brzo odustajem od te ideje. Ona je suviše strejt za ovakvo nešto. Dok silazim niz ulicu ka kolima ne mogu da obrišem glupav osmeh s lica. Zove me Mira.
-          E Džo, sorry, imam neku delegaciju, nemam ni minut slobodan.
-          Ma onako sam te zvala, - objašnjavam užurbano - Bila sam kod Jevtića na pregledu, pa sam htela da ti pričam šta je bilo.
-          Jao, ja već godinu dana pokušavam da zakažem pregled kod njega, i nikako da nadjem vremena da odem.
-          Zar nisi bila danas u Višegradskoj? – pitam krajnje nediplomatski. – Učinilo mi se da je rekao da te je video danas.
-          Ma sigurno me je pomešao s nekim. – ubedljivo će ona. – Nego, jel sve ok sa tobom?
-          Našao mi je cistu na jajniku. – žalim se. - Rekao je da je u pitanju nešto benigno, ali čini mi se da nije toliko bezopasno, pošto mi je dao broj mobilnog da mu se javim u slučaju da mi se promeni stanje.
-          Ma dao ti je broj mobilnog iz nekog drugog razloga...
Ja se nekontrolisano kezim. Sigurna sam da zvučim kao idiot.
-          Misliš?
-          Ma da. Drma ga kriza srednjih godina. Sveže razveden, kaže ćale da je totalno pomahnitao. Kupio sportska kola, muva sestrice, sačuvaj bože.
Osećam se blago rečeno izduvano.
Što mi žene umemo da budemo smešne!

Peacekeeping

2009-11-06T01:32:00.000-08:00

"Noblesse oblige, my dear Eadred, " they had said; "people like us do not exhibit their feelings. We do not divorce. Only the vulgar divorce."

Vita Sackville-West

Moji baba i deda se razvode. Znam, neverovatno zvuči da dvoje ljudi, koji se približavaju osamdesetoj, posle skoro 60 (šezdeset) godina braka odluče da krenu svojim putem.
Sve je počelo kada je jednog dana baba došla kući ranije sa pijace i uhvatila dedu i geronto-domaćicu na delu. Pretpostavljam da nisu mogli bogznašta da urade, ali očigledno su uradili dovoljno da babi preliju poslednju kap iz čaše. Rekla mu je da joj je dosta prevara i poniženja, da pokupi svoje prnje i ode da živi u Grockoj sa geronto-domaćicom, kad mu se već toliko dopada. Deda je uzvratio da mu ne pada na pamet da napušta svoj novobeogradski stan i da, ako ne želi više da ga gleda, baba treba da pokupi svoje prnje i ode da živi na Bežanijsku Kosu kod svog sina. Onda se baba zabarikadirala u dnevnoj sobi, a deda u spavaćoj, i otpočeo je narodnooslobodilački rat.
Baba i deda su ‘40ih bili u Partizanima. Kažu da ljudi, kad zadju u neke prilično zrele godine, imaju potrebu da ponovo prožive svoju mladost. Nadam se samo da je deda, koji je, na svu sreću prilično dementan, zaboravio gde je sakrio Walter PPK kojeg je svojevremeno oduzeo uhapšenom Gestapo oficiru, i kojeg ilegalno drži u kutiji na vrhu regala, već godinama. Baba je u ratu bila kurir a tokom obnove udarnica, te najgore što ona može da uradi je da pošalje prijateljici poruku da joj nabavi macolu, probije gipsani zid izmedju dnevne sobe i kuhinje, zabarikadira ulaz i onemogući dedi pristup frižideru.
Bilo kako bilo, i koliko god deca imala godina, razvod njima najteže pada. Odlučna da uzmem aktivnog udela u ovoj porodičnoj tragediji, prvo zovem svog oca:
Ja: Ćao.
Tata: Majka ti je na Zlatiboru sa drugaricom.
Ja: Zvala sam tebe.
Tata: Šta ti treba?
Ja: Zovem da pitam da li tebi treba nešto.
Tata: E pa kad si se ponudila, mogla bi da dodješ malo da usisaš i propereš sudove.
Ja: Zašto ne zoveš spremačicu?
Tata: Neću, bezobrazna je, duplirala je cenu.
Ja: Onda zovi svoju sestru, ona je domaćica.
Tata: Hoćeš li ti da dodješ ili ne?
Ja: Ne.
Možda je, ophrvan bolom što mu se roditelji razvode, blokirao svest o tome, i fiksirao se na čišćenje stana. Moj psihijatar moju kompulsivnu potrebu da često perem ruke opisuje kao potisnutu agresiju. Kaže da je preterana potreba za čistoćom izraz osećanja da smo iznutra prljavi.
Nakon što sam završila ovaj nadasve prijatan i koristan razgovor sa tatom, zovem njegovu sestru.
- Ćao, Gago, šta radiš?
- Evo perem tepihe.
(Sve je jasno.)
- Upravo sam pričala sa tvojim bratom. - drukam sopstvenog oca. - Zvaće te da dodješ da mu malo usisaš i propereš, pošto mu je žena na Zlatiboru, a spremačica je mnogo skupa.
- Ma on i njegova majka nisu normalni, Jovanka, jel ti veruješ šta se dešava?
- Ne. - trudim se da zvučim što ozbiljnije. - Zato te i zovem, da čujem kako si?
- Sad je našla da se razvodi! - vrišti moja tetka u napadu histerije. - Celog života joj nije smetalo što joj se muž švaleriše, a sad odjednom više ne može da ga trpi! Šta će da uradi kad se razvede? Da neće možda ponovo da se udaje? Kakva blamaža, majko mila!
Buržoaski moral. Nikada ga nisam razumela.
Pošto sam utvrdila da će deca nekako preživeti kraj babinog i dedinog braka, krećem put ratne zone u nadi da stvari još nisu otišle predaleko. Na svu sreću, imam ključeve od stana i ulaza, pa mogu da se probijem, jer, s obzirom na to da se interfon nalazi na sredini hodnika, takoreći na ničijoj zemlji, baba i deda ovih dana ne otvaraju vrata nenajavljenim posetiocima.
Prvo kucam na vrata dnevne sobe. Baba odškrine, proviri, i pusti me. Nakon što smo razmenile par kurtoaznih reči o vremenu i zdravlju, ona se hvata vaze u kojoj stoji osušen buket cveća, gura ruku unutra i vadi svežanj novčanica od 1.000 RSD, od čega dve daje meni.
- Nemoj baba, aman-zaman, imam ja dovoljno dobru platu a ima i muž te ne oskudevamo ni u čemu, veruj mi.
- Uzmi, ćeri, - tutka mi ona pare. - da ti se nadje. Uvek da imaš svoj dinar, jesi čula, da ne zavisiš od muža ni u čemu! Muž ti nije ni rod ni pomozbog! To može samo da ti jednog dana psinu napravi ko meni onaj tamo.
Sa prezirom pokazuje glavom u pravcu spavaće sobe.
- Je li, baba šta se to dešava?
- Jel se sećaš ti ćeri, kad si bila mala, pa kad ste živeli sa nama u stanu? Jel se sećaš?
Naviru mi slike iz detinjstva kada me je baba cupkala na kolenu, hranila grizom i pevala: "Idemo, radimo, novu prugu gradimo..."
- Sećam se. - odgovaram setno.
- E, a jel se sećaš kad sam te učila da podigneš slušalicu kad onaj magarac priča tamo u spavaćoj sobi, da mi kažeš jel žensko ili muško s kim priča?
- Sećam se.
- E, ćeri, nisi ti imala pojma, al on je tada imo švalerku, Makedonku, udovicu. On je zvao na telefon samo kad ja nisam kod kuće, pa sam morala tebe da podučim da ga uvatiš mesto mene. E, jednom, tako, krene on u švaleraciju, a ja se dogovorim sa Ginom, laka joj crna zemlja...
(Gina je bila komšinica i najbolja prijateljica moje babe.)
- ...da ona uzme da ga prati. I dodje ona, kaže tu i tu je otišao, jeste, tu mu živi neka kurva. E pa, nisam ja tela da trpim bruku, dve ulice od mog stana da od mene pravi budalu. Odem kod frizera da mi stavi trajnu, pa obučem najbolje italijanske cipele i suknju što mi je tvoj tata doneo iz Trsta, ponesem dokumentaciju, i pravac njojzi na vrata.
- I?
- Ona sitna, crna, sve joj se brčići vide, odma vidim, njegov tip.
Moja baba je u mladosti imala prirodno nordijski plavu kosu, koža joj je albino-bela a oči isprano plave. U NOB-u je bila poznata kao drugarica Belka.
- Ja sam žena od Rajka Šimića, kažem ja njoj. Da me puštiš da udjem da se ne raspravljamo na hodnik.
- A ona? - pitam, nekako sa otvorenim ustima.
- Ona me pušti u kuću pa kaže, nesi, on je mene reko da je udovac. A ja izvadim venčani list, pa ga tresnem o sto i reko ajd sad da vidiš!
- I šta je onda bilo?
- Ništa. Posle se ispostavilo da je dobra žena i poštena, nego je onaj hohštapler lagao. Dobre smo drugarice bile, posle se ona udala, prešla da živi kod Fontane, ali smo se posećivale. A njemu je pokazala šipak!
Baba pokazuje šipak, pa nastavlja:
- Nije to bio ni prvi ni poslednji put, nego sam mu ja rekla onda kad je napao vašu spremačicu...
- Vukadinku???
- Jes, nisi znala? Vukadinku je napao kad je došla jednom ovde da mi pomogne, da opere prozore i tepihe. Ja sam mu tada rekla, sledeći put kad ga uvatim u moju kuću to da radi, da ću da ga izbacim. Lepo sam ga upozorila. Nego, ćeri, da odeš ti kod njega pa da mu kažeš, da se rastavimo onako pošteno. Jel oćeš babi to da učiniš?
Kako sam mogla da odbijem?
Kucam dedi na vrata i s one strane čujem jedno iritirano:
- Šta je?
- To sam ja, Jovanka. - vičem.
- Nemoj da se dereš, - dere se on. - ćujem ja dobro. Šta ti treba?
Vidi se na koga je moj otac.
- Hoću da razgovaramo.
Deda odškrine vrata dovoljno da me propusti, pa mi pokaže da sednem u fotelju pored kreveta.
- Šta oćeš?
- Dobro, Rajko, šta se inatiš sa babom, jel te nije sramota?
- Šta ima mene da bude sramota, ona hoće da me isTEra iz moju kuću!
- Prvo, nije tvoja kuća, nego je vaša kuća. Drugo, neće da te isTEra, nego hoće pošteno da podelite...
- Nema šta mi da se delimo, ovo je moj stan! Ona je mene bespravno oduzela 30% stana, nema tu ništa pošteno!
- Rajko, stan je zajednički...
- Ja sam ga platio!
- Ti si ga dobio od vojske kad si došao u Beograd ...
- Ja sam ga dobio, znaći da je stan moj! Ja insisTIram da se poštuje zakon!
- Zakon kaže da sve što se stekne u braku se deli pri razvodu, a vi ste ovaj stan otkupili devedesetih, dakle, stekli ste ga u braku.
- Ona i ja nikad nismo ni bili muž i žena, to da je pitaš kakva mi je žena bila i da li je zaslužila da poDelimo imovinu!
- Slušaj, ovo ovako ne ide. Ne možete da živite u istom stanu kao pas i mačka, nego red je da stan prodate. Ovo je dobra lokacija, više od šezdeset kvadrata, može svako da kupi sebi garsonjeru...
- Ništa neću da proDAjem! Ako hoće, nek prihVAti da živimo odVOjeno u miru, nek javno prizna da je moj stan i da ona samo živi u njemu, i onda smo kvit!
- Je li, Rajko, majke ti, zašto si se ti oženio njom ako ti nije odgovarala?
Rajko gleda setno u daljinu a onda počne da pripoveda.
- Eh zašto? Nije ti, sine, ono vreme bilo isto ko danas. Nije moglo da se radi šta oćeš. Ja sam ti mnogo voLEO jednu moju zemljakinju, iz Suve Reke. Uh kakva je bila sa crnu kosu do pojasa...
Deda odmahuje glavom dok ispušta jedno ccc.
- Pa što nisi nju oženio?
- Nisam mogo, - hvata me deda konspirativno za ruku. - ona se nekom zaMErila pa su joj podMEtnuli da se tokom rata vukla s Nemcima. Ja sam znao da to nije istina, ali šta sam mogo da radim? Ja u Službi, a da se ženim s nekom što se priča da se kurvala s okupatorom, ne ide. Mnogo sam patio.
- I?
- Nisam teo nikad da se ženim ako ne može s njom. Onda mi dodje kolega i kaže da ne budalim, da moram da budem porodičan ćovek ako oću da naPREdujem, da me svate ozbiljno. I taj mi prepoRUći svoju sestru, Cecu.
Kad izgovara babino ime, deda odmahuje rukom.
- PoGLEdam ja njene karakteristike, vidim učestvovala u NOB-u, orden rada, prava žena za oficira. I tako smo se venčali. A nisam je nikad zavoLEO, odma da ti kažem. Valda je ona to oSEćala pa me stalno terala od sebe. Kad me je rodila Gagu, rekla me je da je dosta, i da joj više ne priLAzim. A za švaleracije i to, šta sam trebo da uradim? Nisam mrtav čovek.
Pobedjena partizanskom logikom, kucam babi na vrata i objašnjavam joj da deda neće pristati na otcepljenje, ali da joj nudi više od autonomije a manje od nezavisnosti. Ona se zaklinje da nikad neće odustati od svojih namera da živi u sopstvenom stanu. Ja predlažem da uzme advokata i da stvar tera do Strazbura ako treba, ali da mene više ne mešaju u svoje odnose, pošto niti šta razumem, nit me se tiče.
Onda sam otišla kući i bilo me je sramota da ovu priču ispričam svom mužu.