Prinova

Udjem u kancelariju i osetim kako me je zaplahnula ubudjala atmosfera ex-YU muzike, protkane povremenim Djokom Balaševićem. Osvrnem se, zbunjeno, da osmotrim situaciju.
Sladja, koja, po sopstvenom priznanju, sluša isključivo portugalski fado, nezadovoljno sedi u svom brlogu i gricka svoj idiotski doručak iz kretenske teglice u koju, sigurna sam, posve pažljivo, svake večeri odmeri odredjenu količinu ovsenih pahuljica, zalije ih jogurtom, začini suvim groždjem, i zavrne plavi poklopčić pre nego što je pohrani u frižiderčić. Za sutrašnju upotrebu.
Dragana, vesela finansijska direktorka, i Mile, pokvareni general manager, naravno, nisu za svojim stolovima, a Joca-delfin, naš novi komercijalista, a Draganin sestrić, je negde na terenu. Zaustim da pitam Sladju, koja udarnički žvaće svoje ovsene pahuljice, da li je ona izabrala radio stanicu, i da li može da mi objasni kakvu kašu čovek treba da ima u glavi umesto mozga da bi od ranog jutra mogao da sluša to kukavno, sentimentalno sranje, al zazvoni telefon koji me omete u toj nameri. Isključim radio, bacim pogled na Sladju, vidim da neće prekinuti svoj doručak, pa se javim.
-          Poliform, izvolite!
S druge strane je neartikulisani Bosanac.
-          Jer to prodavnica za Kolor Kečer?
-          Ne. – strpljivo odgovaram. – Ovo je veleprodaja. Daću Vam broj nekog od naših maloprodajnih objekata, evo…
-          Ma ne, tebe trebam. – prekida me on. – Jer mogu razgovarat s gospodinom Miloradom?
-          Mislite sa Miletom?
-          A, jes. Mila trebam, il njegovog sina, Danka.
Trepćem.
-          Mile ima ćerku, mislim da ste pogrešili. Možda mislite na Jocu, našeg komercijalistu?
-          Da! Jeste, živa bila. Jer mož’ da mi prebaciš nekog?
-          Nnne. – trokiram. – Nisu u kancelariji, pozovite kasnije ili ostavite broj.
Neartikulisani Bosanac uzdiše u znak negodovanja.
-          Nema veze, zvat ću na mobilni. A kako se ti zoveš,  s kim sam razgovaro?
-          Sa Sladjom. – lažem.
-          E pa hvala ti, Sladjo, mnogo si poslovna i ljubazna.
Jebote.
Spustim slušalicu i još pomalo ošamućena podignem pogled, kad ispred mene stoji muško dete od približno osamnaest godina, oštrih crta lica, svetlo-plave kose, belih obrva, i providno-plavih očiju, bez  vidljivih trepavica. Nisam sigurna na kom jeziku da mu se obratim.
-          Izvin’ ako ti smeta muzika, ja to jutros uključio. – prozbori uz stidljiv osmeh, sa teškim akcentom za koji ne mogu da odredim odakle potiče.
-          A ti si?
-          Ja sam Mito. – srdačno mi pruža ruku.
-          Čega?
-          Mitar. Mitar Subotić.
-          Ti si, – razrogačeno ću ja. – rodjak Glavatog, ovaj savetnika Ppp…
-          Jesam. – bljesne belim zubima. – On mi je tetak.
Trepćem.
-          Ja sam Jovanka. – pružam ruku. – Ja sam Miletov zamenik, a ti imaš koliko godina?
-          Dvajes ću da napunim krajem meseca. – crveni.
-          I jesi radio ikada u prodaji, ustvari, jesi li ti ikada radio?
-          Ma, nisam. – obrazi su mu zdravo purpurni. – Završio sam srednju trgovačku, a Mile kaže da s’ ti radila ranije na mom radnom mestu pa ćeš sve da mi pokažeš. A brzo učim, stvarno, snalažljiv sam!
Trepćem.
-          Jel umeš da koristiš kompjuter? – plašim se odgovora.
-          Umem.
Odahnem.
-          Dobro, Mitre…
-          Mito.
Uzdišem.
-          Mito. Ajde ti sada pregledaj taj kompjuter, – pokažem prstom na Jocin sto. – malo se upoznaj sa fajlovima, a ja ću da smislim šta ćeš posle da radiš.
Mito poskoči sa enormnim elanom i za tili čas se nadje u Jocinoj stolici. Na licu mu sija entuzijazam. Moje lice se, pretpostavljam, potpuno ugasilo. Uzdišem.
-          Mito?
-          Molim? – zagleda me zaljubljeno.
-          Ti shvataš da smo mi mala firma i da svako radi sve, pa ćeš morati malo da ideš sa Jocom na teren i tako to?
-          A, ma ne smeta men’ ništa! – otresito će on. – Ja sam bre i ovce čuvo, posla se ne plašim.
Uzdišem.
A ko mi je kriv kad sam pravila dilove sa tenderskom mafijom. Da se nisam petljala tamo gde mi mesto nije, Mile nikada ne bi upoznao Glavatog i ne bi sada preko puta mene sedelo ovo živahno štene koje maše repom. Trebalo je da budem domaćica. Ali stvarno. Bolja polovina dovoljno dobro zaradjuje, mogli bismo da živimo od njegove plate, doduše skromnije nego sada, ali opet, ne treba biti alav. Šta fali mojoj mami? Ceo život u kuhinji, dovela je pripremu hrane do perfekcije. I ništa je drugo ne zanima. Danima je već ubedjujem da počne blog o svojim kulinarskim poduhvatima, a nju mrzi. A ja? Šta ću ja imati od toga što sam radila, kad omatorim, zbrčkam se, i ne budem više ni za šta? Veću penziju? Bolje mesto u staračkom domu? Lepši nadgrobni spomenik? Čemu sve to kada ću jednog dana i ovako i onako umreti? A kod kuće mir, toplo, tišina. Imala bih vremena sve obaveze da završim na vreme, čak i da vežbam svaki dan, češće da perem kosu. Treba da idem kod ginekologa ove nedelje. Šta ako imam rak grlića materice?
-          Jovanka? – kevće naš novi zaposleni.
-          Reci, Mito.
Poslednjim atomima snage okrenem se ka njemu. On me milo gleda, poput Jack Russell terijera, glave nakrenute u stranu.
-          Šta je to faktura?
Moram da pozovem svog psihijatra danas kad stignem kući i pojedem sva govna koja sam posrala prošli put kada sam pompezno najavila da neću više dolaziti. Ovo  jednostavno ne ide.

Ja sam rodjen u cveću livada
čuvah stada pokraj reke Gruže
al zavoleh devojku iz grada
sa usnama ko pupoljak ruže

Miroslav Ilić

Disclaimer: Nja.