Slatko je i podesno za otadžbinu umreti

-          Jeste, hapsio sam! – zapenio je deda. – Šiptare sam hapsio! – muca neko vreme tražeći reč. – MMbbaliste!
-          Čika Rade, molim Vas. – otresito će moja mama. – Ručamo.
-          Šta me moliš? – dedino „š“ je meko, pljucka dok ga izgovara.
-          Molim Vas da ne pričate o svojoj… – vrti viljuškom u vazduhu. – službi. Tokom ručka.
Mama seče minijaturno parče skromne porcije mesa koju je sipala u tanjir. Uvežbanim pokretom stavlja vrh viljuške u usta, a potom besomučno žvaće. Ruka se graciozno vraća na ivicu stola.
Za razliku od tatine porodice, čiji su članovi tokom Drugog svetskog rata pohrlili iz kojekakvih zabiti da oslobode Beograd, mama je plod onog trulog drveta koje je predstavljalo okosnicu glavnog grada Kraljevine Jugoslavije. Njena majka, moja pokojna baba-alkoholičar, vodi poreklo, priča se, od austrougarske aristokratije.
-          Nikad nesam Srbe hapsio, to je naredjivao onaj zloćinac Tito, hohŠTApler, ja sam njega teo da ubijem, da ti deda isPRIća…
-          Rajko. – intervenišem. – Čuli smo već tu priču. I sve druge priče smo čuli. Znamo da si se borio i umirao za otadžbinu, ajd sad pusti nas malo da jedemo na miru.
-          A jesi ubijao Nemce, a Rajko? A? A? – dedu podbada moj neukusno mladji brat, zanemarujući želje svoje sestre i svoje matere.
-          Jesam! Puco sam! Iz bunkera. Ja i moj zemLJAK Stojan, sa naši druŽIna. – deda mili konspirativno po stolici kako bi se približio svom unuku. – Da ti nešto isPRIćam…
-          Tata! – strogo ga pogleda moj otac ispod obrva. – Verica i Jovanka su te nešto lepo zamolile.
-          Dobro. – kaže deda sa izgledom lažne poniznosti.
Spušta pogled i lomi parče hleba. Mrvice pršte na sve strane. Gura nezgrapno koricu u usta i nastavlja da priča, simultano žvaćući i gledajući direktno u mog brata.
-          A da ti ispRIća deda kako sam dobio onaj pištol? Znaš onaj pištol što mi je na vrh regala, onaj što će deda tebe da ostavi?
-          Jel onaj gestapovski Walther PPK? – kezi se Lazar kao dete na obećan slatkiš.
-          Taj! – odlučno klima Rajko glavom. – Da ti isPRIćam. – hvata ga za podlakticu i privlači sebi.
Svi odustaju od pokušaja da ga prekinu i nastavljaju u tišini da žvaću svoju hranu. Tata žvaće posebno brzo.
-          Jel znaš da ti je deda bio kao vojni posmaTRAĆ u Stalingrad? Aaaaaaa! Nesi znao? – ponosno se smeje.
Ispravi se u stolici pa nastavi.
-          Bio sam posle rata i u Egipat sa Ujedinjene nacije, imam sve to zaPIsano, imam jednu beLEžnicu, sve stoji crno na belo.
Tata demonstrativno ustaje od stola, konstatuje da sad ide malo da odspava i poželi svima „laku noć“. Sati je 16:05. Svi mu uredno uzvratimo pozdrav, a deda nastavlja sa pripovedanjem.
-          Kad je Hitler napao Stalina, sve je loše poćelo. Za to je sve Stalin bio kriv, mnogo je pametni i sposobni ljudi pobio u ćistkama. – odmahuje glavom u znak neodobravanja. – Tamo pred kraj ćetresprve, pregazili bi nemaćki tenkovi celu Rusiju, ali su se zajebali, nesu raćunali na rusku zimu. I Žukov ih je iznenadio. Mnogo pametan ćovek. Puno ljudstva su imali Rusi…
-          Znamo sve to, Rajko. – prekidam ga. – Nemački dizel tenkovi nisu palili na niskim temperaturama, ledilo im se oružje, smrzavali se jer nisu imali zimske uniforme, ruski T34 tenk je bio nadmoćan na domaćem terenu, kakve sve to veze ima s tobom? Šta si ti radio tamo?
-          To šta sam ja radio tamo, to se tebe ne tiće! Nemoj ti mene da propiTUješ!
-          Pusti je, Rajko. – tapše ga Lazar po ramenu. – Pričaj šta je bilo u Staljingradu.
Rajko me pogleda prekorno, pa nastavi.
-          Bio sam tamo jer sam ja bio u to vreme jedini ućeni preparator hartije na Balkanu, to ti je dovolno da znaš! Bili smo prvo u Moskvu, na razgovori…
-          Ko je to sve finansirao? – uporna sam.
-          Ko? Kako ko? Pa Rusi!
-          Jes Rusi, nisu imali da jedu, dobijali na zajam od Amerikanaca a tebi finansirali izlet u ratom pogodjenu Moskvu.
-          Ti da prestaneš da saboTIraš! – crveni bes izbija dedi iz očiju. – Prvo, tad neje bio rat u Moskvu! Drugo, neje bitno od koga su pare, da li su Rusi dali nama ili Amerikanici Rusima! Bitno je da smo mi bili u Moskvu, da se susRETnemo s njihovim ljudima i posle smo tražili da oBIdjemo front. Vodio nas jedan kapetan, pomoćNIK od generala – zbunjeno vrti glavom. – ne mogu da se setim od kog.
-          Ih, pomoćnik generala! – protestujem, al niko više ne obraća pažnju na mene.
-          Dodjemo mi nadomak linije fronta, tamo de su se odmarali vojnici u jedan velik podzemni bunker. Sidjemo, oni svi veseli, jedu, piju, nude nas, pa se mi tako s njima zapili, pa zaPEpevali. Malo mi kolo, malo oni kazaćok, pa zaboravismo i na rat i na front.  Sutra kad sam se probudio, ćujem da se Paulus još prošlog dana predao, da je bitka završena, i tako ti ja zapLAćem. Neutešan sam bio, eto, tu sam celo vreme, odma blizu, a nesam vido.
-          I šta je onda bilo? – zainteresovano će Lazar.
-          Ništa. Onaj kapetan, dirnulo ga kolko sam se potreso, što sam tolko teo da vidim oslobodjenje, izvadi trofejni pištol što ga je uzo od pripadnika Gestapa, i poKLOni mi. Visok ćin je sigurno imo taj Gestapovac, ima pištol i futrolu sa obeležjima, sve. Djavo će ga znati kom je sve presudio.
Svi ćutimo.
Deda ustane, poljubi svog unuka-naslednika u teme, pa krene put predsoblja da se obuče. Mama u tišini krene za njim, da mu pomogne. Lazar i ja se pogledamo.
-          Shvataš, naravno, da verovatno nijedna reč koju je izgovorio nije istinita? – nastojim da ga prosvetlim.
-          Nja. – slegne ramenima. – Znam. Ali bolje je i to nego da smo raspravljali o politici.

If you could hear, at every jolt, the blood
Come gargling from the froth-corrupted lungs,
Obscene as cancer, bitter as the cud
Of vile, incurable sores on innocent tongues,–
My friend, you would not tell with such high zest
To children ardent for some desperate glory,
The old Lie: Dulce et decorum est
Pro patria mori.

Wilfred Owen

Disclaimer: Kad deda priča, uglavnom su u pitanju izmišljeni likovi i dogadjaji koji nemaju nikakve, do slučajne, veze sa stvarnim ljudima i dešavanjima.